Uzavrela sirijska kaša

Ipak, Obamino zadržavanje krstarećih raketa do ishoda debate u Kongresu i uveravanje državnog sekretara Džona Kerija da je američki zadatak „nastavak, sa Rusima, rada na konferenciji Ženeva 2 za političko rešenje“ u Siriji i krajem ove nedelje skup najmoćnijih svetskih ekonomija, gde će se u dvorcu kraj Sankt Peterburga predsednici Barak Obama i Vladimir Putin pogledati preko stola, podstiče maštu nepopravivih optimista.

Ruski ministar Sergej Lavrov hladno kaže da „zadugo, ako ne i zauvek“ neće biti ženevskog sastanka, a razgovor nasamo dvojice predsednika na samitu unapred je otkazan, još zbog davanja utočišta Moskve američkom beguncu, „državnom neprijatelju“ Snoudenu, „mada su sada sve strane možda zainteresovane da razmotre sirijsko pitanje“, priželjkuju retki analitičari, podsećajući da nešto mora da zameni nekadašnji „crveni telefon“.

Osmo većanje G20 5. i 6. septembra sigurno će više teći u razmatranju sirijske slagalice nego globalnog rasta, svetske nezaposlenosti i finansijske krize, čemu je redovno zasedanje prvobitno namenjeno.

Odbrojani dani do okupljanja Kongresa, od koga predsednik Obama traži da se izjasni hoće li Amerika projektilima pretresti Siriju, a ne da obara Asadov režim, matematička je prilika na raspolaganju Savetu bezbednosti, ali prethodni rezultat je poznat: veto Rusije i Kine ne daje „smokvin list“ Americi.

U poplavi turobnih slutnji, promakne i sasvim drugačija skica raspleta, naivna. Barak Ravid u telavivskom Haarecu polazi od toga da „obojica, Obama i Putin, imaju interes da nađu diplomatsko rešenje“; prvom se više ne žuri („može i za mesec dana“), a drugom je prilika da popravi međunarodni rejting Moskve, a naročito da se ne dogodi da se pokaže superiornost vojne tehnologije SAD nad oružjem, kojim je Rusija snabdela Asada.

Potom sledi bajka za koju i sam pisac kaže da je „malo nestvarna, ali je i istinska mogućnost, sa neznatnim šansama“: „U izraelskom Ministarstvu spoljnih poslova i različitim diplomatskim centralama na Zapadu počelo je razmatranje scenarija, da Vašington i Moskva zajedno u Savetu bezbednosti UN napišu rezoluciju, koja bi pozvala Asada da hemijsko oružje preda ruskim snagama i inspektorima UN, a onda da bude odneseno iz Sirije ili uništeno na licu mesta. U isto vreme u Ženevi bi se okupila konferencija, u okviru američko-ruskog plana, na kome se radilo više meseci. Skup bi se usmerio na postizanje sporazuma o okončanju građanskog rata i oblikovanje političkog aranžmana, koji bi sprečio radikalne islamiste, povezane sa Al Kaidom, da preuzmu vlast.“

U stvarnosti – beleži Rojters, pozivajući se na saznanja iz industrije naoružanja u Rusiji – „predsednik Bašar al Asad poslednjih meseci isplaćuje račune za narudžbine ruskog oružja, kako bi učvrstio veze sa najmoćnijim saveznikom“. Izvori agencije govore da je Damask počeo da namiruje ugovor od skoro milijardu dolara za četiri protivvazdušna raketna sistema S-300 i za 36 naručenih JAK-130 aviona vrednih 550 miliona dolara. Agencija navodi i mišljenje Fjodora Lukijanova, urednika magazina „Rusija u globalnim poslovima“, da je uredna isplata važan način Siriji da dokaže Moskvi da zaslužuje nastavak podrške i da je „uveri kako može da bude ozbiljno smatrana kao partner“.

Upućeni oficiri sirijske vojske, koji su napustili Asada, kažu da je rusko oružje činilo polovinu uvoza armije, pre pobune, a da je od 2011. isporuka dostigla skoro milijardu dolara. Putevi za isplatu se nalaze preko manjih ruskih banaka, koje izmiču finansijskim sankcijama nametnutim Damasku.

A što se tiče nervnog gasa sarina, jednog od najubitačnijih, „Sirija je počela proizvodnju od 1988, kad je nekoliko fabrika pesticida preuredila u linije za bojne otrove“ navodi časopis Difens end forin afers. Jača od cijanida, kap koja može da se zadrži na vrhu igle, ubija za manje od dva minuta. Prva obaveza da se u svetu „ubuduće neće koristiti bojni otrovi“ potpisana je 1925. u Ženevi, pošto je Prvom svetskom ratu to izdašno činjeno (ograničeno Francuzi 1914, a onda masovno Nemci 1917). Davno je prošla 1925.