Večni Buteflika

Robert Fisk, vrsni britanski novinski znalac arapskog sveta, nije se ustezao da u svojoj oceni u Independentu piše o „silnom cinizmu, hipokriziji i prozirnim lažima“, koje na tronu republike zadržavaju 77-godišnjeg Butefliku, teško pokretnog i retko viđanog u javnosti posle moždanog udara pre godinu i višemesečnog lečenja u Parizu. Pažljivi komentator Nemačkog radija zaključuje da je „izbornu farsu organizovala korumpirana politička elita, koja želi da sačuva i zaštiti moć i privilegije“.

Ovako raspoloženi analitičari dublje zadiru u alžirske prilike, gde još konce vuku prvoborci, čak iz vremena sticanja nezavisnosti od Francuske 1962: „Članovi Nacionalnog oslobodilačkog fronta (FLN) drže ključne položaje u državi, vojsci, tajnim službama i ekonomiji. U prilici su da čuvaju svoje interese zaklanjajući se iza fantomskog predsednika. Građanima ga nude kao garanta stabilnosti. Kad je Buteflika došao na vlast 1999, Alžir je upravo izlazio iz građanskog rata u kome je ubijeno 150.000 – 200.000 ljudi, po nekima u „crnoj deceniji“ je bilo i 250.000 žrtava, a tada je novi zaštitnik naroda „ulogom spasioca osigurao mir sa islamistima i zaustavio nasilja“, pa verne pristalice tvrde da bi, bez njega, Alžir i sada mogao ponovo da potone u haos. Ponavljaju: dosad je uspevao da neokrznut preživi talas revolucija u regionu.

Predsednikovi lojalisti šalju umirujuće poruke, političke i medicinske. Abdelmalek Selal, koji je vodio izbornu kampanju, poručuje da „Buteflika ima u planu ustavne reforme za jačanje demokratije, sa većom ulogom opozicije“. Dodaje i drugi melem: „Predsednik ima dovoljno zdravlja da nosi svoje odgovornosti. Glas počinje da mu se vraća i potrebno mu je još nešto dana pre nego što će opet moći da hoda.“ Alžiru je, međutim, potrebno da zdravije prohoda.

Bauk građanskog pogroma se slegao, već je davna prošlost, kao i poništena izborna pobeda Islamskog fronta spasa 1991, koja je taj muslimanski politički pokret odvela u podzemlje. Novom naraštaju „ratni požar“ je danas nezaposlenost, potreba za pouzdanijim građanskim pravima, dok ekonomija sigurno neodložno traži diverzifikaciju samo od oslonca na naftu i gas. Alžir je nacija u kojoj su od trideset sedam miliona, osamdeset procenata stanovnika mlađi od 45 godina. Sa, po Rojtersu, oko 200 milijardi dolara deviznih rezervi vlada je od 2011. mnogo potrošila na subvencije, jeftine kredite i stanove kako bi smirila demonstracije zbog cena hrane i virusa Arapskog proleća. Sve to, ipak, ne isceljuje dovoljno.

„Ključ za bilo koji budući politički sistem je nalaženje načina da se mobiliše mlada populacija, koja se dosad većinom kloni politike i izbora, uprkos dubokog nezadovoljstva stanjem društva“, zajednički je imenitelj generacija koje nastupaju. Istina je da je ranije Abdel Aziz Buteflika govorio da je „došlo vreme da se njegova generacija ukloni sa scene“, ali pojavljivanje 2014. u kolicima na biralištu, gde se njemu obnavlja vlast za još pet godina, poruka je drugačije alžirske stvarnosti.

Analitičar Rojtersa kaže da se „najvećim delom još vlada manevrima iza scene FLN i vojske“. Mnogi upućeni strani posmatrači nalaze da veterani, ostareli prvaci Fronta nacionalnog oslobođenja – mešavina magnata u biznisu, generala i upravljača tajnim službama – predugo uspevaju da „drže situaciju“ oprobanim metodama. Ima i verovanja da najuticajniji među njima zapravo ne uspevaju da se slože ko bi mogao da nasledi Abdelaziza Butefliku.

„Rok upotrebe i trajanja“ ne ističe.