Zaturena opasnost Indžirlika

Pedeset najrazornijih hidrogenskih bombi iz arsenala SAD i NATO, u bazi Indžirlik, samo su deset kilometara od centra grada Adana (1,7 miliona stanovnika), čiji su ljutiti žitelji pred kapijama vojne tvrđave uzvikivali „odlazite Amerikanci“, dok do sirijske granice, gde sa one strane gotovo na dohvat ruke vrebaju bezumni „sveti ratnici“ kalifata, ima jedva stotinak kilometara.

Erik Šloser, zapamćen po knjizi „Komanda i kontrola: iluzija o sigurnosti“ objavljenoj 2013, ovom prilikom poručuje: „Među mnogim još neodgovorenim pitanjima posle pokušaja državnog udara u Turskoj, jedno od najosetljivijih se dotiče implikacija za nacionalnu bezbednost ne samo Sjedinjenih Država, već i čitavog sveta – koliko su američke hidrogenske bombe, koje se nalaze u turskoj vazduhoplovnoj bazi, smeštene na sigurnom mestu.“

Hans Kristensen, jedan od direktora u Federaciji američkih naučnika, rođen u Danskoj, ekspert već dugo zaposlen u Vašingtonu, kao cenjeni analitičar uloge atomskog oružja, tvrdi: „U Indžirliku se nalazi pedeset B61 hidrogenskih bombi, a to je više od četvrtine nuklearnog imetka NATO. Ono što ove naprave razlikuje od drugih je mogućnost da se, po potrebi, određuje njihova ubojna moć. Bomba bačena na Hirošimu imala je snagu od petnaest kilotona TNT. Ove u turskoj ostavi mogu da se podese u rasponu od 0,3 do 170 kilotona TNT, pa su tako pogodne za različitu upotrebu.“

Magazin NJujorker beleži da, posle ranijih smanjenja za vreme dvojice predsednika, oca i sina Buša, „Amerika sada ima oko sto osamdeset B61 bombi raspoređenih kod kuće i među NATO domaćinima. Pored Turske, hidrogenske zalihe su smeštene u bazama u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji i Italiji. Pobornici držanja i poveravanja ovih zaliha NATO porodici tumače da je to „demonstracija privrženosti saveznicima i, istovremeno, odvraćanje da oni ne prave sopstvene hidrogenske bombe“.

Postoje i drugačija uverenja i brižna upozorenja. Recimo, Frank Valter Štajnmajer, ministar spoljnih poslova Nemačke, smatra da je ovakvo držanje bombi B61 (u Indžiriliku) „potpuno nerazumno“, jer priziva teroriste.

U NJujorkeru Šloser objašnjava šta u stvari nije nemoguće da se dogodi: „Za kratko vreme, sa dobro izabranim alatom i prethodnom uvežbanošću, možete da otvorite podrum u kome se čuva nuklearno oružje i da zaobiđete ma koliko savršene kodirane sigurnosne uređaje, koji su tu postavljeni kao pametna zaštita. Začas možete da postavite eksploziv da uništite bombu i oslobodite smrtonosni radioaktivni oblak. Pre par godina, tačnije 2010 – kao primer – aktivisti pokreta za mir su preskočili ogradu baze u Belgiji i našli put do samog skloništa nuklearnog oružja. Postavili su stikere i oblepili plakate po zidovima, snimili prilog o poseti, pošto su tek sat kasnije „razoružani“. Na filmu, koji su kasnije postavili na Jutjub mrežu, vidi se da je automatska puška belgijskog vojnika, koji je bio na straži, bila ‘prazna’, bez ijednog metka.

Pored Amerikanaca, hidrogenske bombe u bazama čuvaju, po definiciji, „lojalne NATO snage“. U Indžirliku, „lojalnost se u najmanju ruku pokazala kao nepouzdana“, napisao je jedan cinik. U pokušaju udara protiv predsednika Redžepa Taipa Erdogana, turska atomska baza je bila jedan od komandnih centara pučista. NJen komandant, turski general Bekir Erčan Van i još devetorica oficira, su kasnije uhapšeni i potom optuženi.

Svakako dobro upućeni DŽonatan Maršal odmah primećuje: „Nije (više) teško zamisliti da grupa islamističkih oficira u budućnosti dođe do nuklearnih bombi kao jake karte u partiji pogađanja sa Ankarom i Vašingtonom i što je još gore – da podrži upad radikalnih pobunjenika.“ DŽefri Luis, ekspert u Midlberi institutu za međunarodne studije se pita „koliko je dobro da se američko nuklearno oružje u bazi kojom komanduje neko ko je upravo pomogao da se u njegovoj sopstvenoj zemlji bombarduje predsednička palata“. I da još jednom bude pomenut Hans Kristensen, sada jasnim zahtevom: „Situacija u Turskoj i u području baze (Indžirlik) više ne ispunjava bezbednosne zahteve za smeštaj nuklearnog oružja. Toliko je upozorenja, pre nego što krene strašno loše. Vreme je da se (iz Indžirlika) ukloni ovo oružje.“ Bivši vrhovni komandant zajedničkih snaga DŽejms Stavridis nedavno je napisao; „Ako NATO zaista želi da drži taktičko nuklearno oružje u bazi Indžirlik, to je onda veoma opasan problem.“Turska i Sjedinjene Države od 1954. imaju ugovor o zajedničkom korišćenju Indžirlika, baze koju su vojni planeri zamišljali još 1943, ali je izgrađena tek posle Drugog svetskog rata za potrebe, koliko i nevolje, domaćina i zakupca.