Zavesa na Bosforu

Za predsednika – čini se – pre svega bila je to ovozemaljska objava, pred po zvaničnom brojanju sabranih 350.000 podanika, ispunjenja njegovog sna, kao i sultana i kalifa, o obnovi simbola osmanskog islamskog sjaja i moći u turskoj republici, ne spominjući pritom njenog sekularnog oca-osnivača Mustafu Kemala Ataturka.

Najviše pažnje poklonjeno je Mehmedu Drugom Osvajaču, koji je 1453. zauzeo Konstantinopolj (Istanbul) i hram božanske premudrosti podignut 537. godine pretvorio u džamiju gde su sada, dok se muslimani mole, znamenja hrišćanske katedralne crkve zaklonjena zavesama.

Posle blizu dve decenije premijerske i predsedničke vlasti Erdoganu je, uz nastala politička i ekonomska iskušenja (gubitak Istanbula i Ankare na lokalnim izborima, nezaposlenost), bilo potrebno da prinese dar na „oltar“ neoosmanizma, što je – naravno – ošamujuće slavlje i trenutak zaborava od dnevnih briga za sledbenike, ali ne i trajni melem mnogim građanima pritisnutim životnim tegobama, koje ne leče uspomene.

Svakako je valjan populistički sedativ.

Profesor evropske politike i ekonomije Georgios Pagulatos jednostavno zaključuje: „Pretvaranje Aja Sofije iz muzeja u džamiju predstavlja prelomnu tačku i istovremeno vrhunac ohole arogancije, što znači gubitak veze sa stvarnošću. Predsednik Tajip Erdogan daje prednost pretvaranju Turske u globalni svetionik sunitskog islama, umesto da održava lik sekularne države. On se zapravo oseća sputan Lozanskim sporazumom, koji je odredio meru Ankare posle Prvog svetskog rata, pa svojim neoosmanizmom pokušava da sahrani kemalizam.“

Vlada Stanković, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, u britkom tekstu o „novom početku“ Svete Sofije širi horizont: „Kockarski pristup turskog predsednika doveo ga je i do ove odluke, koju je i sam pre samo godinu dana shvatao kao opasnu po položaj Turske u svetu (čitaj: sopstvenu moć i vlast), kao i po muslimanske manjine, koje on i njegovi istomišljenici bez razlike nazivaju turskim.“

Ugledni vizantolog Stanković upućuje da je Erdogan zakazivanjem prvog klanjanja u Svetoj Sofiji baš 24. jula posegao i za posebnom porukom, jer je upravo na taj dan 1923. donesen međunarodni sporazum u Lozani (potpisnik je i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, pored Francuske, Britanije, Italije, Japana, Grčke i Rumunije), kojim su određene granice turske republike, linije koje današnji predsednik, posebno od puča 2016. rado osporava.

Slavljen u domaćim režimskim medijima kao ‘novi Osvajač’, pa je otud izbor datuma istovremeno i svojevrstan nagoveštaj „napuštanja dogovora, koji su obavezivali Tursku“.

Autokratskim metodama „bosforski sultan našeg doba“, i to pred (kroz tri godine) obeležavanje stogodišnjice Republike – zapažaju pažljivi posmatrači – utemeljuje politički islam kao vlast, ali ne samo kao obrazac za Tursku, već i kao dobrodošlu preporuku i drugima.

Predstavljajući se kao izvršitelj testamenta sultana Mehmeda Osvajača, Redžep Tajip Erdogan nastupa kao „vitez islama“.

Posebno revnosni istraživači navode, međutim, da pohod na Aja Sofiju kao „nasilno preobraćanje svetinja“ ne pripada izvornom muslimanskom opredeljenju, nije blisko ranom islamu i Alahovom poslaniku Muhamedu.

Turski novinar i saradnik Kejtou instituta u Vašington Mustafa Akjol u obimnom prikazu u Njujork tajmsu podučava da su prorok Muhamed i njegova mala monoteistička grupa, nastala u sedmom veku u Arabiji, imali za saveznike hrišćane i Jevreje, a kad su ovi prvi muslimani, bili progonjeni u paganskoj Meki, neki od njih našli su utočište u hrišćanskoj Etiopiji.

Kasnije, kao upravljač Medine, Muhamed je prihvatio hrišćane iz Nadžrana sa kojima je sklopio sporazum po kome „neće biti mešanja u njihovo verovanje, nijedan episkop neće biti uklonjen iz njegove eparhije, ni monah iz manastira, ni sveštenik iz parohije.“

Kuran, uostalom, u dvadesetoj suri i četrdesetom ajetu beleži da, kao zaštitnik, „Alah ne suzbija neke ljude drugima, do temelja bi bili porušeni manastiri i crkve i havre (sinagoge), a i džamije u kojima se mnogo spominje Alahovo ime“.

Akjol pominje očuvanje verovesnikovog pristupa među ranim kalifama, na primer ponašanje Omara bin Kataba, koji u Jeruslamu, osvojenom od hrišćana 637. godine „nije dozvolio da crkve budu srušene ili oduzete“, a sam je odbio ponudu patrijarha da se pomoli u Crkvi Svetog groba, „kako muslimani ne bi to uzeli kao razlog da je pretvore u džamiju“.

Običaji i postupci su se vremenom promenili.

Kad je islam postao religija i oslonac imperije, kao i kod svih drugih velesila, nastali su njegovi apetiti za hegemonijom.

Nedžmedin Gunei, univerzitetski profesor islamskog prava piše da ozakonjenje pretvaranja crkava u džamije „nije došlo od Kurana i proroka, već je nastupilo potonjim administrativnim propisima“.

Kad su osmanske snage ušle u Konstantinopolj 1453. uveliko su vladala drugačija pravila. Sledeći školu islamskog prava Hanafi, Sveta Sofija i nekoliko drugih većih crkava pretvorene su u džamije.

„U skladu sa gorkim činjenicama i ranama istorije, koje bi trebalo lečiti, a ne otvarati“, Mustafa Akjol – prethodno privrženi poštovalac, koliko sada i nepomirljivi protivnik vladanja Redžepa Tajipa Erdogana – priziva danas model proroka Muhameda i praksu kalifa Omara.

Valjalo bi, kaže, da širokogruda tolerancija savlada vlastodržačku nadmoć.

Dotle, vekovi prolaze.