Završni račun naslednika

 Izvesno, Navplio je za ovu lekciju građanske savesti, istorijski i simbolično, posebno pogodno mesto. Predivan gradić bio je u devetnaestom veku prva prestonica moderne grčke republike, a odmah zatim i kraljevine na čelu sa prvim monarhom, bavarskim princom Otom Fridrihom Vitesbahom poslanim 1932. iz Evrope (dogovor Britanije, Francuske i Rusije) da vlada narodom, koji nije uspevao da upravlja sam sobom, pošto se oslobodio vekovne osmanske vlasti, ali je brzo i novu vladavinu – zbog prevelikih poreskih nameta – nazivao „bavarokratijom težom od prethodne turkokratije“.

             Premijer Aleksis Cipras veruje da današnja Grčka, zbog ponašanja Nemaca, u doba nacističke okupacije „ima moralnu i etičku obavezu da naknadno naplati oduzeto“. Ministar ekonomije vlade u Berlinu Zigmar Gabriel smatra da to kao i pojedini pozivi u Nemačkoj iz redova Socijaldemokratske partije i Zelenih za „promenu u srcu prema reparacijama“ imaju nulte izglede. Vašington post citira Gezine Švan, predsednicu Komisije za fundamentalne vrednosti socijaldemokrata i svojevremeno dva puta kandidatkinju za predsednicu države: „Država čak nije spremna ni za razgovor o otplati zajma na koji je nacistička Nemačka naterala okupiranu Atinu. Neki političari su zabrinuti da bi ozbiljno razmatranje grčkog zahteva otvorilo Pandorinu kutiju. Zaboravljaju da je Nemačka sama otvorila Pandorinu kutiju kad je započela (Drugi svetski) rat.“ Na to doba podseća i kratka agencijska vest:

             „Nacisti su 1943. grčke Jevreje deportovali u logore smrti u Poljskoj. Hitlerove knjigovođe su izračunali da Jevreji moraju da plate svoje vozne karte. Iznos za 58.585 Jevreja otpremljenih u logore bio je veći od dva miliona (tadašnjih) maraka, oko dvadeset pet miliona današnjih evra. Jevrejska zajednica u Solunu sada proučava zakone, kako da zatraži da joj se vrati taj novac, sa kamatom za sedam decenija. AP nabraja šta grčka država i njeni građani možda mogu da zatraže od Nemačke: desetine, ako ne i stotine milijardi  evra kao naknadu za uništenu infrastrukturu i druga dobra – uključujući arheološke dragocenosti – opljačkana od 1941. do 1944. godine; kompenzaciju za oko tri stotine hiljada stanovnika, koji su umrli od gladi tokom zime 1941-1942. i za nedužne civile ubijene u osveti zbog napada partizana na nemačku vojsku; nadoknadu od oko pedeset miliona evra, koje je ucenjena jevrejska zajednica platila okupatorskim vlastima 1942. za oslobađanje deset hiljada Jevreja na prinudnom radu, koji su pušteni da bi godinu dana kasnije bili upućeni u koncentracione logore. Posebna stavka je vraćanje 568 miliona maraka (danas 7,1 milijarda evra, po nekim stručnjacima čak i svih jedanaest), beskamatnog zajma na koji je Grčka narodna banka bila naterana. Hitlerovi zapovednici su se pozivali na Hašku konvenciju iz 1907, koja odobrava da okupirana država treba da plaća troškove okupacionih trupa. Međutim, istraživači su utvrdili da su Nemci oteti novac, sem za „preživljavanje“, trošili za ratovanje na Balkanu, u Rusiji i severnoj Africi, a samo desetinu za vojnike u Grčkoj.

            Kako je nedeljnik Špigel izračunao, nemački dug je još 108 milijardi evra potrebnih za obnovu uništenih materijalnih dobara i 54 milijarde za nevraćen zajam. Nemci zvanično drže da su sve isplatili „decenijama ranije“, u okviru međunarodnih nagodbi, a da Grci u nekim prilikama nisu ni podneli zahtev, ili su su se saglasili da se, kao na konferenciji u Londonu 1953, prepolove potraživanja. Cipras govori da je nemačka vlada izabrala „legalne trikove“, a njegov ministar spoljnih poslova Kocijas – u intervjuu Zidojče cajtungu – preporučuje zajedničku komisiju eksperata dve zemlje, dok zamenik ministra odbrane Kostas Isihos – prenosi Raša tudej – da je zatražio pomoć u Moskvi, „ukoliko arhiv Rusije ima dokumente“ koji Grčkoj mogu da osiguraju odštetu u novcu za civilne, moralne i ekonomske gubitke od Berlina.

            „Nema šale sa istorijom“, poručuje Berlinu Aleksis Cipras, uz nemački eho „ni sa stvarnošću“. Hamburški penzioner Sakaro je našao rešenje.