Ženevska bomba

Privremeni dogovor stalne petorke Saveta bezbednosti (SAD, Britanija, Francuska, Rusija i Kina) i Nemačke sa Teheranom je zapravo neophodan prvi uspešan korak decenijskog napora, u kome su prethodno probane političke veštine, diplomatsko osvešćivanje i bolne sankcije.

Spor sa međunarodnom zajednicom traje od 2002, kad je jedna iranska disidentska grupa otkrila postojanje „dva javno neprijavljena nuklearna postrojenja“. Međunarodna agencija za atomsku energiju četiri godine kasnije prijavila je Savetu bezbednosti svoj nalaz: Iran ne ispunjava obaveze potpisnika Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja. Od 2006. Savet je četiri puta izglasavao nametanje ograničenih ekonomskih sankcija Islamskoj Republici. Sjedinjene Države i Evropska unija preuzele su svoje dodatne, posebne kaznene mere, koje su na nišan uzele naftnu industriju i finansijske tokove.

Stega je neumoljivo delovala, koliko i volja Iranaca da u junu 2013. kao novog predsednika izaberu Hasana Rohanija, koji je stupio na dužnost vođen pragmatičnom namerom i potrebom da sa svetom postigne prihvatljivu saglasnost o nuklearnom razvoju i ublažavanju međunarodne izolacije. Sa Grupom 5+1, uz predsedavanje Ketrin Ešton, vođeni su razgovori pred očima javnosti, ali bar pola godine i tajni u Omanu, samo sa Amerikancima. Prvi takav direktni dodir bio je u martu, čak pre izborne pobede Rohanija.

Jesenja sezona američko-iranskog odmrzavanja, susret ministara spoljnih poslova Džona Kerija i Mohameda Džavada Zarifa i telefonski razgovor Obame i Rohanija, sada se pokazuju kao plod strpljivih „nevidljivih dodira“, a ne iznenadne inspiracije. Otvaranje karata u Ženevi doneće iranskoj privredi preko potrebnih šest do sedam milijardi dolara, popuštanje jarma sankcija, ali i obaveze Teherana da se podvrgne strogo kontrolisanom atomskom disciplinovanju. Iran mora da prekine obogaćivanje uranijuma iznad pet procenata, a već visoko obrađeni treba da „razblaži“; inspektori Međunarodne agencije će svakodnevno moći da ulaze u pogone svih nuklearnih postrojenja.

Odstupanja bi značila raspad „mirovne jednačine“. Otud, oprezno zadovoljstvo obe strane, začinjeno naglaskom svake o sopstvenom dobitku. Amerikanci podvlače kako „nema iluzija da je rešen iranski nuklearni problem, već jednostavno samo se stvara prostor i dobija vreme za stvarne pregovore, koji vode konačnom cilju“. Teheran ishod smatra svojim uspehom, političkim i diplomatskim, koji su donela „mudra uputstva vrhovnog vođe islamske revolucije ajatolaha Ali Hamneija“. Šef nacionalne Organizacije za atomsku energiju Ali Akbar Salehi – prenosi Fars agencija – upozorava da će Iran početi da proverava da svetske sile „stavlja na probu“, da li ispunjavaju obaveze koje su preuzele, a sa svoje strane „držaće se okvira sporazuma sve dok to čini i druga strana“.

Beloj kući i Stejt departmentu, izvesno, najteže je sa tradicionalno bliskim partnerima – Jerusalimom i Rijadom. Veoma razljućeni premijer Netanijahu ocenjuje da je učinjena „istorijska greška“ i da „loš sporazum ne obavezuje“ Izrael, dok je među pratećim komentarima i procena da se Iran „ostavlja na samo nekoliko okretaja zavrtnja od atomskog oružja“. Saudijci se osećaju jednako prevareni, pa se u kraljevini nailazi i na razmišljanja da je „možda vreme za korak ka planu B – sopstvenoj nuklearnoj bombi, mogućom nabavkom u Pakistanu“. Tu, telavivski Haarec vidi kritičan prekid niti izraelsko-saudijske „združene sudbine“: „Regionalna trka u nuklearnom naoružanju, pojava šiitske i sunitske bombe, poslednja je stvar potrebna Jerusalimu.“

Iranski nuklearni program pokrenula je Amerika 1957, razvijao se do pada šaha, a kasnije u islamskoj republici praćen je optužbama da je namenjen spravljanju bombe i odbranom Teherana da se „razvija u ime miroljubive upotrebe“.

Farid Zakaria, ugledni analitičar londonskog Ekonomista i TV mreže Si-En-En, ovako rešava nedoumice: „Ako pokušavate da ocenite pogodbu velikih sila i Irana u Ženevi, evo saveta. Zamislite šta bi se dogodilo da nije bilo sporazuma. Ne treba mnogo mašte…“