Živi pesak

Ista je pozornica, pa otud trenutak pomalo priziva sećanje na davnu istorijsku priliku kad je u ime slobodnog sveta, Montgomerijev proboj iz Severne Afrike isterao nemačku „pustinjsku lisicu“ Romela, značajno određujući dalji tok Drugog svetskog rata.

Istovremeni popravni ispiti u Kairu i Tunisu, neverica pobedničke arapske ulice dok se iz nove vlasti ne uklone svi tragovi Mubaraka i Ben Alija, ukazuje kroz koliko je krivudav put do svake, posebno arapske formule demokratije. Samo nove, nenasleđene ili kozmetički doterane vlade i premijeri mogu da otklone sumnje trgova, egipatskog Tahrira i ostalih, koji se iz opreznosti ili iz dobrih razloga ne prazne, pre svega iz straha od recidiva policijske inkvizicije; još se silom novih upravljača po potrebi disciplinuju najuporniji nezadovoljnici.

Pritom kao najbolji pokazatelj svi veoma pažljivo posmatraju Egipat, večno bilo arapskog sveta. Poveravanje vlade Esamu Šarafu je otud opštije, ne samo domaće ohrabrenje. Isticanje predsedničke kandidature Amra Muse, sada generalnog sekretara Arapske lige, obeleženo njegovom porukom biračima da slobodno tržište i socijalna pravda vode i u sve druge slobode i podsećanjem da je Egipat „nisko pao jer nije hteo da iritira velike sile“ (ukazivanje na Ameriku je potpuno jasno), već garantuju prednost u kasnijoj izbornoj naklonosti i prethodni oproštaj što je čitavu deceniju služio kao šef Mubarakove diplomatije, ali je – podsećaju upućeni – i odstranjen zbog „opasnosti od prevelikog porasta popularnosti“.

U dobrom delu preostalog arapskog prostora, sa započetim demonstracijama ili još samo nabijenim nezadovoljstvom, upravljačko klatno i dalje se pomera između malih ponuda i samouverenih zabrana i na pomisli o protestu, kako se izjašnjava saudijska vladarska porodica, i dalje verujući da će mir moći da sačuva ma koliko izdašnim povišicama i dodatnim isplatama, naredbom sa prestola. Ipak, već opasni moćni Fejsbuk i u toj kraljevini poziva na protest u petak, a zatim i nedelju dana kasnije. U Jemenu, Bahreinu i drugde to se već uveliko događa.

Ipak, u Libiji je daleko najosetljivije, gde Gadafi „glavom u pesku“, u isti mah opsednut ratobornim samouveravanjem i porukom da ga „svi me vole“, ognjem i mačem priziva dugotrajniji haos, sa sve više žrtava i gubitaka, u uveliko raspolućenoj zemlji, neprekidno povećavajući ceh konačnog ukidanja četrdesetdvogodišnje tiranije.

Pukovnik se još oslanja na još dovoljnu plemensku vernost ili neodlučnost, prednost u oružju i upotrebu lojalnih delova vojske, posebno najvernijih – paramilitarnih pretorijanskih milicija, nedovoljnu obučenost i neorganizovanost fronta protivnika gde samo visoka motivacija nije dovoljna, njihovu razumljivu neorkestriranost i neupućenost u „državne i vojničke radnje“, a posebno i u nedoumice sveta, naročito Vašingtona oprljenog u Iraku i Avganistanu, ali polako glasnije naklonjenog i vojnoj akciji. Za to je neophodna podrška široke arapske i islamske zajednice, a čini se da lagano raste. Ujedinjene nacije bi, takođe, morale da potraže nešto više od recepta sankcija.

Nedeljnik Ekonomist beleži iz Bengazija, temeljnog sedišta Gadafijevih protivnika, želju da se iznad Libije što pre nametne zona neletenja, pre svega da se spreči da pukovnik dovodi pojačanja, afričke najamnike u svoju bazu u Tripoliju. „Ako ne bude brzog kraja i počne gerilski rat, dobićemo i pomoć stranih džihadista i Libija će postati drugi Avganistan“, primećuju zabrinuti među slobodnjacima, dok drugi dodaju da bi svako mešanje, posebno SAD „prekinulo borbu protiv tirana i odmah okrenulo vatru na Amerikance“, pominjući kao ilustraciju možda nevažan detalj, da je – na primer – Suflan bin Kumu, današnji ustanički vođa u mestu nedaleko od Bengazija, jednom bio šofer Osame bin Ladena.

Novinski analitičari naziru tri neposrednija scenarija, ako se sadašnje linije duže ne pomere: Gadafijev oporavak oružjem, izolaciju režima koji će vegetirati ili puč protiv pukovnika unutra njegove tvrđave, ali tek kad ustanici okruže Tripoli.

Narodi Bliskog istoka isuviše dugo su bili bez prilike da promene nevoljnu sudbinu, pod čvrstom rukom, nemilosrdnih autokrata ili radikalnih islamista. Talas mladih, uglavnom sekularnih nezadovoljnika je pokrenuo tektonski talas, ponekad nevidljiv, pre nego što izbije kao gejzir, zasad jednako poguban i za vladare i za svete ratnike, koji su se međusobno dopunjavali i čuvali, naizgled smrtno zavađeni, plašeći običan narod, jedni drugima.

Buran tok mirnog razvoja, imao je običaj da pitijski zaključuje jedan izvanredni tumač Bliskog istoka.