1914-2014.

Protekla su sedamdeset i dva časa od ispostavljanja zahteva Tuzlaka kantonalnim vlastima Tuzle, prihvaćen je zahtev o ukidanju „belog hleba“, pogodnosti izabranim zastupnicima i članovima vlade da i nakon isteka mandata godinu dana primaju platu i uživaju niz ostalih podobnosti koje su im stajale na raspolaganju. Svi ostali zahtevi nisu prihvaćeni.

U tom času održava se Plenum, u šest posle podne, koji poziva na sutrašnje okupljanje do ispunjenja svih zahteva.

„Hljeba, odmah, hljeba“, povik je govornika radnika.

„Osnivanje plenuma nakon pobune valja posmatrati u kontekstu nasilja, onih paljevina i uništavanja državnih institucija, koje ostaje simbolički isključeno iz samog čina pobune. Pritom ne mislim na neprijatelje pobune, na one koji se tom pobunom osećaju ugroženim, ne samo konkretno, materijalno, nego ideološki i koji su to proglasili huliganizmom, nego i na same aktere koji imaju potrebu moralistički opravdati to nasilje pa ga opisuju kao element pobune koji je izmakao kontroli, kao trenutak slabosti, izraz doduše opravdanog, ali time ne manje iracionalnog bijesa ljudi… Neki komentatori sami su to osjetili i eksplicitno naglasili kreativni karaktere te destrukcije. Ja bih ih radije nazvao utemeljiteljskim nasiljem, u čemu i jest njegova kreativnost. Riječ je o trenutku u kome istodobno dolazi do dekonstrukcije jednih i konstrukcije drugih društvenih veza“ (Boris Buden).

Sa lica mesta i sa Plenuma sedamnaestog februara u Tuzli, rekla bih da suveren narod, okupljen u tom času, definiše državu kao tvorevinu suverenog naroda, ili kao protivpartijsku tvorevinu koja je kao takva, partijska, nastavak rata drugim sredstvima, uzurpatorskim i privatizacijskim, te nenarodnim, neradničkim, odnosno ratu države sa stanovništvom. Etničko čišćenje nastavljeno je klasnim čišćenjem.

Ako dobro poslušamo jednog od učesnika demonstracija u Sarajevu koji na pitanje o paljevinama – sa naglaskom da se radi o paljevini naših institucija – odgovara da se ne radi o paljevini naših institucija, već o paljevini njihovih institucija.

Ova izjava umnogome objašnjava jedinstven odnos naroda prema institucijama i to posvuda i diljem, i to prema institucijama u najširem smislu i na svakom koraku. Svakodnevno držanje ljudi prema svakom zakonu, ili pravilu, ili prosto redu jasno pokazuje da su države izgubile legitimitet, to jeste da ih narod ne smatra za svoje. Da je narod izneveren. Da je javni prostor privatizovan, te da ima biti narušen i preotet.

Legalitet plenuma u Tuzli je u delegitimisanju države kao pronevere sopstvenog stanovništva.

„Plenum. Šta je plenum? Plenum je skupština svih članova jedne grupe. To jer javni prostor za raspravu. Tu nema vođa ni zabrana. Odluke se donose javno. U Tuzli je uspostavljen Plenum građana Tuzlanskog kantona, koji donosi odluke, za dobro svih nas. Odluke se donose javnim glasanjem. Plenum nije politička stranka, nije NGO, nije društvo jednog lica. Plenum je prava i jedina demokratija. Zahtjeve i prema svim institucijama vlasti usvaja i donosi Plenum svojim proglasom. Iza proglasa stoje svi, jer su to riječi svih nas i zahtjevi svih nas. Svi drugi načini djelovanja prema institucijama vlasti su nastavak korupcije, stranačkog lopovluka, ostvarivanja lične koristi i bogaćenja na račun pokradenog naroda“ (Definicija Plenuma prema Damiru Arsenijeviću).

(Plenum povodom izvođenja“ Izleta u Rusiju“ Miroslava Krleže sa monologom o Lenjinu pre tri godine u CZKD-u kao i beogradska rasprava povodom festivala jednog pisca (KCB) jasno je pokazala da za jedne Krležina „druga obala“ znači drugu naciju, a za druge drugu klasu, te da nije u pitanju nacionalno, već klasno. U Tuzli postoje dva spomenika, jedan Meši Selimoviću, a drugi Ismetu Mujezinoviću. To su velelepni radovi Marije Ujević. Njen spomenik Miroslava Krleže je u Zagrebu pod dno Gvozda.)

„Hljeba odmah“.

Iz Plenuma je jasno proizašlo da zahtevi za eksperte u vladi mogu biti zahtevi za ekspertsku pomoć, ali da su prevashodno u pitanju zahtevi za novom političnošću, za novom politikom i njenim nosiocima. To se videlo po reakcijama, i to pre svega radničkim, na izveštaje ekspertskih grupa, koje su imale biti nekom strukturom novog poretka.

Plenum je imao karakter uzajamnog učenja, nije bilo nikakvog takmičenja u hrabrosti, ispovedanju ili uzvikivanju. To je bio krajnje sabran skup, govor ciljan i artikulisan. Nemir toga skupa bio je u miru sabiranja, trenutak analize, neke zbilja osveštene odgovornosti. Nije to konstruktivnost, već jedna nova konstrukcija. I nije euforija, već potraga za stabilnošću, izvesnošću, pravom na rad, dostojanstvo i mir. I zahtevom za trenutačni obustavak privatizacije.

Mesto radnje je Tuzla. Ogledni grad jugoslovenske emancipacijske politike, industrijalizacije, elektrifikacije. Stoga je Tuzla u toku rata uspevala da ostane čvorištem antinacionalizma. Ona je danas mestom suprotstavljanja privatizacionim procesima, to jest uzurpacije vlasništva i uništavanja prava na rad, dakle, pobune protiv nove klase, nastale na ratu. Dakle, Tuzla jasno demonstrira kako su nacionalna pitanja, ne samo u Tuzli, zapravo klasna pitanja. Za dobro svih nas.

„Oni su napravili ratove za sebe, a ne za nas.“

„Svi radnici su u stečaju.“

„Neću da izgubim svoju šumu“, reči su radnika koji je izgubio sve postupkom obezvređivanja fabrike, izvlačenjem novca, bacanjem u stečaj i kupovinom za male pare. „Neću da izgubim svoju šumu“. Onu u koju nismo otišli. („Po šumama i gorama.“)