365 dana 2017.

„365 dana 2017. godine“, emisija Jovane Štetin i Emilije Kovačević na N1. „Šta je obeležilo 2017. godinu“ Dogodilo se da u više navrata „pogledam“ ovu emisiju i da čujem šta je sve u njoj izgovoreno. Prvo što mi se učinilo jeste da događaja ima toliko da je gotovo neverovatno da su se odigrali u samo jednoj godini, a onda mi se učinilo da se sve događalo u jednom jedinom danu, jer sve što se zbilo zapravo kao da se nije ni zbilo, ništa od svega nije imalo nikakvih posledica po učesnike i nosioce političkih događaja, a ni po stvarne okolnosti koje živimo.

„Šta je obeležilo 2017. godinu“ je serija u 365 nastavaka, u kojoj gledamo samo klimaks pojedinih epizoda, a da bi se dobilo puno značenje bilo bi neophodno prepričati kontekst svake od „numera“ koje opet govore o kontekstu u kome su bile, kao takve, moguće. Što izgleda kada se sve sabere sasvim nemoguće.

Muškarci u odelima i poneka žena idu napred, idu nekuda, ulaze u kadar, govore, govore i odlaze. Marširajući hod osnovni je mizanscen svih događaja, neprekidna žurba i strka, istorijski hod, važan, presudan. Govornice gde pripoveda jedan, a drugi stoje iza njega, a onda se svi nađu u Skupštini gde izgovaraju isti tekst o budžetu za 2018. godinu, iz čega se vidi da isto što je bilo i nadalje će biti, prošlo kao obećano novo. Kako reče Aleksandar Martinović, mi ćemo uvek podnositi onoliko amandmana koliko hoćemo, onoliko mnogo koliko treba jer nas je mnogo, ili kako reče Goran Vesić novinarima „vi se kandidujte“, ili budite većina pa ćemo da razgovaramo, ili kako reče Aleksandar Vulin „Nikada nisam bio na nekoj funkciji, a da je opozicija mislila da sam kompetentan“. Ili, da je Bratislav Gašić platio time što godinu i po dana nije bio na funkciji (Aleksandar Vučić), te je zaslužio novu funkciju. „Veoma mi je žao što je Premijer/Predsednik/ ljut, reći će direktor Elektrodistribucije, žao mi je što se on ljuti, (Za to vreme građani sa velikim računima za nepotrošenu struju vire ispred šaltera, mašu računima i uveravaju službenike u nepravdu koja im je počinjena).

„Nije imao šta da jede, pustili ste čoveka da se obesi, a sada mu priređujete komemoraciju“, govori radnik „Goše“ na zboru radnika „Goše“. Muškarci marširaju dalje, ide dalje i Siniša Mali, malo je sklonjen, u stranu, od zajedničkog hoda u budućnost, bilo je teško raditi u takvim okolnostima, (Aleksandar Vučić), pritiska na Malog zbog Savamale, i izjava supruge, ali on bolje nego iko radi svoj posao.

„Nemojte da me gurate“, kaže novinarka, ali odmah iza Gradonačelnika je jedan od onih u pratnji koji se isprečuje i Siniša Mali ide dalje, a onaj što ga štiti ide dalje sve do Pećinaca. Momci u trenerkama, koji idu iza ovih u odelima. Jedan od njih, u trenerci kakve su se ukazali na lokalnim demokratskim izborima u Pećincima, kaže povodom prebijanja članova Inicijative mladih koja se usudila da protestuje na tribini SNS-a i Veselina Šljivančanina, kako je sasvim moguće lupiti u neka vrata kada se već nađeš među sto i pedeset neistomišljenika, kroz koje treba da prođeš. Pa se sada nađite među sto i pedeset neistomišljenika u Pećincima ili u Skupštini ili ispred nje, gotovo da je svejedno.

I šta je tu „nepristojno“ – kako bi rekli SNS-ovci, budući da su specijalisti za degažiranje „ljudskih prava“ i „govora mržnje“ onima koji ih „ne vole“ i ne obožavaju pa se tako nepristojnost po njima svodi na psovanje, a temeljna nepristojnost i nemoral, pa i nasilje, proizilazi iz konteksta u kome većina maltretira manjinu, zato što je manjina. Manjina u odnosu na one koji su glasali za SNS i u odnosu na tako izabranu većinu. Nije prvi put u istoriji i nije samo kod nas. U kaubojskom filmu Garija Kupera ili Džona Vejna, glavne junake, obično upuca onaj mali iza šanka. Mnogo malih iza šanka rado tvore većinu. Koja bi, u demokratiji, trebalo da štiti manjinu. Te nije strašno što predsednica Skupštine vikne „Izađi napolje“, već što ima zvono, i što većina reaguje na zvono po principu Pavlovljevog refleksa. I nije presudno, mada je neugodno za gledanje što Predsednik vikne na potčinjene, već što insinuira i denucira narodu, baci ispred naroda, svakoga ko pita, ko sumnja, svakoga ko očekuje odgovor povodom konkretne situacije, svakoga ko ga ometa da nastavi da maršira, jer baš je briga Donalda Trampa šta o njemu misli Meril Strip. Tako da u ovakvu logiku, posunovraćenu, spada i prozivanje N1, na kome je emitovan serijal „Šta je obeležilo 2017. godinu“ da je američka televizija. I u istom serijalu smerno i stidljivo, skrušeno i sa ponosom, istaći da se nije rukovalo sa Trampom jednom ili dva puta, već četiri.

Udarićete o neka vrata ukoliko niste izabrana većina, i ne možete biti izabrani na ulici, već na demokratskim izborima i u demokratskoj Skupštini, i šetajte koliko hoćete ispred Skupštine, ja volim da vi šetate (Aleksandar Vučić). „Hteli su da me imaju na crtu. O evo me.“ Tako je bilo za predsedničke izbore, lako je moguće da i gradski u 2018. postanu parlamentarni, niko ne zna i nema na osnovu čega da zna jer „Vaše je da mi postavite pitanje, a moje da odgovaram“. Ko je hteo i kada je hteo da Premijer „izađe na predsedničku crtu“, i niko nije ništa pitao, već Predsednik kaže „Ako me pitate“. I onda „odgovara“

Niko ništa nije pitao ni Nikolu Teslu, koji je, u glumčevom telu i obliku pozdravio predsednika na inauguraciji i pred svim prisutnim pohvalio Beograd na vodi i Predsednika, te njegov trud da tako šta smisli i ostvari. Doći će turisti da se slikaju u Beograd, doći će i na Slaviju da se slikaju ispred fontane, rekao je Goran Vesić. Sve je samo radi slikanja, u pravu je Vesić i najviše što postoji jeste slikanje i serijal i konferencija za štampu i samostalna vožnja bez saobraćajnih znakova.

Koliko puta je trebalo u 2017. da nam srce zadrhti i da se tresemo od straha pred mogućim zaoštravanjem odnosa “ u regionu“ gde smo nesporni lider. Ali, eto smirilo se zahvaljujući „ozbiljnoj i odgovornoj politici“, bez obzira što Tomislav Nikolić izjavljuje da mu neće biti prvi put da krene sa oružjem, ako treba, ukoliko oni krenu na naš voz, onaj šareni. Još jednom – bio je srećan kraj. U sledećem nastavku Kolinda Grabar Kitarović, predsednica Hrvatske, opet će zloslutno mahati trepavicama, Bakir Izetbegović, član Predsedništva Bosne i Hercegovine, ljutiće se, Milorad Dodik crtati mape, samo mu nedostaje „džojstik“ iz Dejtona, pa da napravi još jednu državu. Predsednik Srbije trenutno i sa smernim osmehom će objaviti novo primirje.(Kratka pauza) „Navijajte, Tine, za neki veći klub“, ne za „Rijeku“, jer u „Beograd staje tri Zagreba“, ali ja nikada neću reći sve ono što oni govore o nama. „A vi jednom, barem jednom, morate da vidite Kosovo, put kao put, sir kao sir, ali ćete videti i osetiti nešto što ne može da se opiše“, (Aleksandar Vulin deci, kao i Predsednik dečaku Tinu).

U jednoj reklami za kredite bankarska službenica pita „da li vam je kredit okej“, a odgovor glasi okejkej, pa opet okejkej.

„Da li vam je to okej“ i „Meni je to okej, to je rasprava, društvena dinamika, kada se radi o medijima, i nema tu straha“, to je okej“, izjavila je Ane Brnabić, premijerka Srbije. U pravu je Ana Brnabić, kada se sažeto sagleda šta je obeležilo 2017. može se reći da sa obzirom na sve što je viđeno i izgovoreno, i nema straha. Nema straha od zastrašivanja. I u odnosu na zastrašujuće, besprizornost i voluntarizam. Uprkos svemu ljudi govore, novinari i kolumnisti pišu, mnogi bez straha, samo što reči nemaju cenu u odnosu na bankarsku reklamu i kredit, reči nemaju vrednost, ne čuju se u “ biznis“ sistemu vrednosti, nisu važne. To je ono što je okej. I nije važno šta se realno zbiva, važno je da se maršira dalje. I sve to viđeno u seriji „365 dana 2017“ je moguće, jer se obrazloženje uvek deklarativno i do besomučnosti ponavlja i nailazi na plodno tle, a to je da su oni prethodni krali, pljačkali narod, čemu su partija na vlasti i njen predsednik stali na put pokaznim primerom hapšenja Miroslava Miškovića i obećanjem da će preispitati sve dvadeset i četiri privatizacije o kojima je govorila Verica Barać. Preko Verice Barać do zvezda. Sve je postalo moguće, sem očiglednog, povezivanja stvari, logike, a preispitivanje i stid, to bi već bila revolucija. Zato je dramaturgija Jovane Štetin i Emine Kovačević u seriji „Šta je obeležilo 2017“ išla linijom „šlagvorta“, to je bilo jedino moguće za sve epizode u jednoj, izgovoreni tekst na izgovoreni tekst, a ne na iznutrašnje povezivanje događaja, tako da je i ovaj tekst na „šlagvort“, na ono što se čulo o onome „što se dogodilo“ u 2017.

„Okrenimo se budućnosti“ – rekao je Predsednik nakon haške presude Ratku Mladiću. To je šifra za savladavanje prošlosti i sadašnjosti, šifra za 2018.

Je li vam to OK? OKK!