Ali

Uporabljuje se i zlorabi ono što je svojevremeno imalo svoju nevinost, u nekadašnja vremena, a to je pojam „govora mržnje“. Zatim „etiketiranje“, i „crtanje mete“, i to je preuzeto od strane vlasti i sklonih vlasti, propagandne mašinerije SNSa, identifikovanog sa državom, i nečuvena medijska haranga koja je prigrabila, kao što sve grabi i otima i „govor mržnje“ kao sredstvo za istrebljivanje žive sile, da uprkos tome što su na vlasti, te mogu ono što civili ne mogu, mogu da se služe „crtanjem mete“, i to ne samo teorijski, već i praktično da se podmetnu pod taj pojam, baš kao i da štrajkuju glađu. Uzmi sve što ti opozicija pruža…

Posluži se tekovinom civilnog društva, te prigrli „metu na čelu“, jer to pali, u zameni, dugogodišnjoj, žrtava i dželata, u to spada i pozivanje na ugroženost porodice. Izgleda da ovde samo oni koji su na vlasti sa predsednikom na prvome mestu imaju Porodice. Oni koji šetaju nemaju porodice, i oni koji su ih izgubili, u ratu i „miru“, nemaju porodice.

Gledajući danas, na trogodišnjicu rušenja Savamale, gledajući fotografije iz Hercegovačke, haos i slomljenu kičmu jednoga beogradskog kraja, ambijenta i ljudi koji su ga stvarali, pitam se o argumentima koji se nalaze iza „ali“, kao: „baš je dobro što je raščišćeno đubrište“, što će sve biti novo i uređeno“. Vratite nam naše „đubrište“, vratite nam naš grad i nema „ali“ „Čiji grad, naš grad“.

Naš đubrište, i stanište, i semenište, i boravište, grad naših roditelja, i njihovih roditelja, ma odakle stigli, grad, urbis, polis, stvaran vekovima, a ne trijumfom jedne volje, ne jednoga koji hoće da „ostavi svoj pečat“, on ostavlja ploče koje se pod nama, pešacima, drmaju i lome diljem Beograda.

To jeste znak, pečat kojim se popločava svaka istina, svaka sudbina i svaka biografija, podiže novi čovek i nova klasa čiji smo svetonazor mogli da prepoznamo sa rušenjem Vukovara, opsadom Sarajeva i bombardovanjem Dubrovnika, u kome su „ali“ samo gume gorele. Popločavanje je potiskivanje, pločama se prekrivaju Batajnice.

Da nema Ivice Dačića trebalo bi ga izmisliti, on uvek pogodi u metu, pa reče kako bi trebalo napraviti od Skupštine pa dokle pogled hvata jedan veliki trg na kome bi se skupljali podanici (moj termin) i na kome bi mogli slušati ujedinjujuće i saborne govore jedne nacije. Nije to prvi put u istoriji. Samo još da ministar odbrane Vulin izvede vojne vežbe.

Hajde da se prisetimo mitinga Slobodana Miloševića na Gazimestanu na onoj bini u čijoj su pozadini četiri S, prst na čelo – šta se sve od tada do dana današnjeg i mitinga beogradskog, od Gazimestana, 1989., na Vidovdan, 600 godina nakon Kosovske bitke i dve godine posle Osme sednice, do mitinga „Budućnost Srbije“ u Beogradu 2019. – „događalo“. Ali…

Gde su svi oni koji kažu „ali“ bili barem prisutni. Da li se pod „ali“ sa obrazloženjem „da mi se ne dopada ponuda“, „da se tu nema za koga“, da li se to „nema za koga“ ne pretvara u nema za šta. I da li se to nemanje za koga i za šta, veoma sofisticirano ne pretvara u „izvinjavajuću zabludu“ i odsustvo iz stvarnosti i iz života.

Šta to pobuna, protest u današnjim prilikama u kojima je na svim planovima zabranjena reč revolucija – koja se pod obavezno poistovećuje sa nasiljem kako bi se svi na smrt prepali, u periodu zaborava i negiranja revolucije koji je počeo zamenom pojma „utopija“ pojmom „vizija“ ( Đinđić), šta protest treba da donese, na tanjiru.

Da potakne i drugi deo onih od pet miliona, da se oslobode od uslovljavanja i od „ali“. Od nagađanja sa samim sobom. Dugo smo se zaplitali o stavove, teoriju i praksu „manjeg zla“. Sada se zaplićemo oko „ali“, možda sa pojmom „ili-ili“ postoiji i „i i“.

Da sam na mestu Marka Đurića teško da bih posle onog snimka na kome se smeje, od sveg srca na temu nataliteta našeg naroda, te i posle slanja šarenih vozova, bila u stanju da za Radu Trajković kažem da je „loš karakter“.

Ta njegova kvalifikacija nekako je propala u čitavom korpusu dokumenata, koje Trajković prekida sa „Da, tako sam rekla“. Uvek mi je bilo zanimljivo kako se retko ko primećuje odakle radikalima u rukama svi ti papiri koje čitaju u svojim televizijskim nastupima, koji su im uvek bili kratki da bi izrazili sve što imaju da kažu, i što nemaju. Odatle je ono „želim da kažem“, pa reci. Možda bi bilo bolje, direktnije da je Đurić opsovao, manji „govor mržnje“ i jasno je zašto ljudi počinju da psuju u javnosti, kao što je to nekada činio, neodoljivo i duhovito, Petar Luković u vreme Miloševićevog režima, a i posle. Teranje u majčinu je manje zlodelo od procene nečijeg karaktera, sa kojim pravom, pravom onog smeha, šta je manje, a šta više ponižavajuće i uvredljivo.

Ja sam za slobodu medija i slobodu izražavanja, ali. Ali posebno kada je u pitanju ona strana od koje je preuzeto „crtanje mete“, strana kritička i strana od čije se kritike ili analize, ili istraživanja, ne proizvodi teror i strah, rečju koja nije ubitačna na bilo koji način.

Nema ali, „ali“ je relativizovalo našu prošlost, „ali“ relativizuje našu stvarnost, a bojati se i budućnost. Gledajte (ne pogledajte) koliko vlast, njen vrh i ostali u lancu nemaju ama baš nikakvu sumnju, nikakvu dvojbu, nikakvu skepsu, nikakvo relativizovanje, osvrtanje, upoređivanje; oni samo „kreću“ napred, guraju, „Sada krećemo na izgradnju autoputa, krećemo na izgradnju stadiona, na investicije“, „idemo“, „krećemo“. Nema „ali“. Niotkuda se „ali“ „ne prihvata“.

Ama sve je jasno, dobro i zlo su kategorije koje razlikujemo valjda od kada se rodimo. I ne mogu biti zamenjene, ni etički ni estetički, što se iz dana u dan vidi. I tu nema „ali“, Neka „ali“ ostane kod kuće, a posebno ne slušajte i ne gledajte one koji se sa „ali“ uglavljuju u „krećemo“, koji zauzimaju red u „idemo sada“, kuda idemo sada.

Čiji grad, naš grad!