Ambrozija

Pet stotina evra po kvadratnom metru cena su pljačkaških nameta. To je, u stvari, cena mita i korupcije dosadašnje pljačke po kvadratu.

Kada se uračunaju rezultati divlje gradnje, preprodaje, zidanje na javnim površinama, uzurpacija površina uz puteve, narušavanje sadašnje i ukidanje mogućnosti buduće infrastrukture, onda se cena kvadratnog metra diže na tri do četiri hiljade evra, a kada se saberu ostale štete onda su cene vrtoglavo više i plaćaće ih buduće generacije.

Ako se tome doda da će graditelji i radnici budućih jeftinih stanova biti minimalno plaćeni, ili ne biti uopšte plaćeni, što je pošlo za rukom posle NATO intervencije, onda će se tek dobiti prava cena posledica dosadašnjeg nezajažljivog gutanja javnog dobra i ljudi, dosadašnje štete načinjene na telu i duši zajedničke zemlje.

Ili, ukoliko bi se količina službenika u skupštinama opština, a ima ih u kojima sve što radi, radi u opštinskoj administraciji, promenila u korist učitelja, onda bi Srbija za budućih deset godina bila obrazovana kao Japan.

Ukratko, koliko bi život celokupnog biračkog tela bio manje skup, dvadeset ili trideset posto, da je poštovan bilo koji zakon, umesto donošenja novih, a posebno antikorupcijskih zakona i zakona o pravima građana na informacije i uvid u državne i partijske poslove.

Pa kada gledamo zahuktale, čovekoljubive i sentimentalne zagovornike buduće gradnje, tako „hajmo, hajde, svi u napad“, koji opet navaljuju na Beograd, tu treba najviše novih stanova, onda se, ne bez prava pitamo šta je sa „ostatkom“ Srbije, hoće li tamo neko živeti u stanu od pet stotina metara po kvadratu, i posebno šta će raditi vaskoliko pučanstvo u tim stanovima, koji će biti njihova „radna masta“.

Ovih dana mnogo građana kija i kašlje, kada ih pitate šta im se događa, oni odgovaraju da je to od ambrozije, oni koji su putovali pravcem do istočne Bosne svedoče kako su čitave površine prekrivene ambrozijom, koja doduše nije naša biljka, već je stigla odnekud, a onda saznajemo, preko sredstava informacija, da je navala ambrozije tolika, njen rast, zato što se ona širi na neobrađenim i nezasađenim površinama, na napuštenoj zemlji.

Koliko košta napuštanje zemlje, koliko košta iskorenjavanje ambrozije, koliko košta lečenje građana od alergije. Koja je cena napuštanja zemlje, zemlje koja se prevodi u ličnu korist. Zamislite kada bi izračunali koliko je koštalo svako napuštanje zemlje u poslednjih dvadeset godina. Imamo li mi predstavu o količini svih počinjenih šteta.

Zašto ta zemlja nije obrađena, koga ona čeka, od koga će biti kupljena, po koju će cenu biti prodata, koliko košta pretvaranje vaskolike površine jedne zemlje u građevinsko zemljište.

Kako bi bilo da sračunamo sve dosadašnje štete, ako ne možemo da izbrojimo sve dosadašnje zločine, pa da makar imamo uvid u ono što je počinjeno i ono što smo dozvolili da bude počinjeno, da cena štete ne bi tako neprekidno rasla, a što se ne da nadoknaditi stanovima jeftine izgradnje. U kojoj i kakvoj zemlji ćemo svi mi stanovati, koja će biti cena tog stanovanja i prebivanja. Da ne kažem, bivanja.

Jer svi smo skupa samo jeftiniji, iz dana u dan.

I alergični.

A zna se ko, sem ambrozije, i dalje raste, te će se pred buduće izbore opet stalno govoriti o „jezičku na vagi“. Od tog jezička, verujete, ima građana kojima se kosa diže na glavi.

Sa druge strane, pak, biće neprekidno ponavljano ono o „godinama koje su pojeli skakavci“. Nesrećni Pekić, „Godine koje su pojeli skakavci“ našle su se u funkciji onog korpusa građanske kulture koju čine „izvinjavajuće zablude“. Isto kao i mnoge sentence ubijenog, odstranjenog Zorana Đinđića. Kao što jedemo sve oko sebe, kao što štetu računamo u korist, kao što nemoć pretvaramo u politiku, kao što klopamo dobra u smislu materijalnog i ljudskog bogatstva, tako i od svojih velikana proizvodimo opšta mesta i banalnosti, jer ih turamo svuda gde pravog sadržaja i htenja nema. Od njih stvaramo alibi, jedemo, trošimo i „duhovno“ nasleđa. Bacamo ih na tržište. Koje ne postoji.

Nema te svete stvari koja ne može biti upotrebljena, pojedena i ispražnjena.

A oni, koji su u porastu, e oni nemaju izvinjavajućih zabluda, oni ponovo, izmenjeni, ulaze na istorijsku scenu, računaju štetu i rade na danu kada misle da će je pretvoriti u svoju korist.