Pokušavam da shvatim šta se to dogodilo, ovoga puta na košarkaškoj utakmici kupa Radiovoje Korać, jer sam jedna od onih građanki koje su nosile stolicu u prvi komšiluk koji ima televizor kako bi videla Koraća. Na vestima B92 vidim kako Predsednik košarkaškog saveza Srbije Dragan Đilas ulazi na košarkaški teren u Kragujevcu, gde još uvek traje metež, dim i splin, gužva, pometnja, „pejzaž posle bitke“ (Birs).
Međutim, u uglu ekrana vidim i fotografiju uz vest o Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Zgrada u staklu, zdanje koje je sigurno vrhunac nagoveštene modernizacije 5. oktobra. Zajedno sa skulpturom Mrđana Bajića u uvodu u pozorište. U foaje, kosinu koja vodi do gledališta, gde između dvoje ulaznih vrata u gledalište stoji, nakon u požaru stradalog staroga pozorišta (1997) koje je citiralo sva tri prethodna perioda zgrade, rekonstruisani mozaik Mila Milunovića. Bakljom osvetljeni novi svet, iz vremena konstitucije Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1947.
„Na osnovu čl.80.2 Ustava FNRJ, Vlade FNRJ, na predlog Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, propisuje U R E D B U o osnivanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Član 1.
Osniva se pozorište pod imenom „Jugoslovensko dramsko pozorište“ koje će stajati pod opštim rukovodstvom i nadzorom Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ. U potpisu Predsednik Vlade FNRJ, ministar narodne odbrane Maršal Jugoslavije Tito.
Prva premijera „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara u režiji Bojana Stupice, Beograd, subota, 3. april 1948. Šezdesetogodišnjica Jugoslavenskog dramskog pozorišta je bila 2008. godine.
Vest na B92 glasi „Vladina komisija za dodelu statusa od nacionalnog značaja institucijama kulture na svoj spisak nije stavila ni Jugoslovensko dramsko pozorište, ni Atelje 212, dok je, recimo, na listi Kulturno prosvetna zajednica Srbije“, nezvanično saznaje „Blic“. „Nezvanično se može čuti da je, kada je o Jugoslovenskom dramskom reč, komisija smatrala da taj teatar mora da promeni ime da bi, eventualno, dobio status ustanove od nacionalnog značaja.
Greh je Ateljea 212 verovatno u tome što je iz zgrade „Borbe“ (greh mesta rođenja) prešao u sumnjivu ulicu Ive Lole Ribara, koja je prešla ili se povratila u Svetogorsku. Te tom činu Atelje ima da zahvali jedan dobar deo života.
Dakle, nije u pitanju repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji je iz jugoslovenskog i evropskog prešao u repertoar Zapadnog Balkana, ili Jugoistočne Evrope, ili regiona, kako to stoji u trenutnim internacionalnim turističkim vodičima. Zapadni Balkan, to je Jugoslavija (izuzev Slovenije), a sa Albanijom, već je u „preporuci“ za promenu imena u pitanju samo i isključivo njegova simbolika. Ime ima biti promenjeno kako bi se odrekla svaka vrednost njegovog dosadašnjeg postojanja, rada, života, kao i svaka vrednost jedne epohe. Takva vest, je svakako je krucijalna definicija onoga što smo izabrali.
Pogledajte samo (i ništa više) one koji su stvarali, konstituisali Jugoslaviju i Jugoslovensko dramsko pozorište, i one koji su razarali i razaraju i jedno i drugo.
Kasno je, zovem Jovana Ćirilova, zovem Mirjanu Miočinović, mašim se da zovem Mariju Crnobori, kasno je, sigurna sam da ne spava, ali ipak, kasno je. Pokušavam da se saberem, misleći na njen lik, Marije mlade na pročelju Jugoslovenskog dramskog pozorišta – „Antigona“. Možda će na tom mestu uskoro „osvanuti“ Žanka Stokić, dok će se u foajeu na mestu već „udaljenog“ Josipa Broza, naći Draža Mihajlović.
Koja je sada Vlada u pitanju, i koji Nadzorni komitet, taj koji se legitimiše zahtevom za promenu imena Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ta Vlada i taj Komitet. Ona i onaj koga ime Jugoslovenskog dramskog podseća na razaranje zemlje koju je ovaj teatar svojim činodejstvovanjem konsolidovao. Ili ga ne podseća ama baš ni na šta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
