Arheološko nalazište

To je arheološko nalazište? Pa jeste, ali mi za to plaćamo pedeset miliona godišnje. Mi kopamo i kada naiđemo na nešto, onda dođu ti fanatici, stave šatore i onda kopaju onim četkama i lopatama. To je važno arheološko nalazište, kako da nije. Samo što ga oni nikada ne bi našli bez EPS-a. Trebalo bi još da nam plate što smo ga pronašli.“

Bez sumnje, tačno, „po prvi put u istoriji“ moguće je čuti i pročitati ovakvu „modernističku“ i „reformatorsku“ „ideju“ i to od nekog koji upravlja strujama. (Gledam u grafiku Dušana Otaševića, omiljenu, sedi Tesla s knjigom u ruci, spustio se namah na stolicu sa visokim nogarima, elegantan kakav je bio ukrstio noge kao što ih je u svojoj tananosti i lepoti ukrštao Danilo Kiš, a iz njega se šire, čitavim svetom munje i struje.)

Krenula sam kod prijateljice u Ulicu cara Uroša od modernističkog i nesvrstanog zdanja Muzeja istorije Jugoslavije, prvog januara negde oko podna. Taj dan, oko podna, u ranijoj istoriji obično je bivao nekako svečan i tih, nigde nikoga, a oni koje sretneš mirni i blaženi. (Reče mi moj dobri urednik Zdravko Huber da je ovaj broj „Danasa“ „božićni“). Nema prevoza, i tek kada je četrdesetica prošla u vidu autobusa, a to je uobičajeno trolejbus, shvatih da nešto nije u redu, i da četrdesetjedinica neće nikada doći, ni proći. Te se nevoljno ukrcah na taksi i na kraju vožnje zahvalih, jer mi je pružio doživljaj domaćeg turiste i mogućnost usporedbe sa televizijskim izveštajima o slavlju i veselju.

Prolazite pored Doma Narodne skupštine, kupole osvetljene da kojom drugom bojom do rozeljubičastom, a sa svih ivica zdanja vise svetleće froncle, (nadam se da će i ove froncle Dragan Protić i grupa „Škart“ uvrstiti u jedno od svojih remek dela, kao što su to bile „Tuge“ devedesetih godina, o čemu piše Milena Šešić Dragićević u knjizi „Umetnost i kultura otpora“)

Dok „arheološka iskopina“, arheološko nalazište tih devedesetih prošlog, dvadesetog veka, kruži kao bauk iznad glava ovdašnje vlasti i njenog predsednika.

Kada bi se bavili psihotestovima, pored istraživanja javnog tajnog mnjenja, onda bismo golim okom i bez čuljenja ušiju, videli i čuli, koliko je svaka analogija, ili asocijacija na devedesete, a pogotovo na demonstracije, zimske 96/97, a sve oko nove godine, uznemirujuća za vlast. Nema prilike, a da se njeni nosioci „ne osvrnu“ odrečno, to jeste ne prozovu. Na test.

Evo današnje, (3. januar) izjave Đorđa Milićevića, potpredsednika SPS-a i potpredsednika Skupštine Srbije „Socijalisti se nisu plašili DOS-a pa neće ni SZS-a“(„Danas“). Evo i predsednikovog komentara „Tužilac nije tvrdio da iza ubistva Ćuruvije stoji tadašnja vlast“.

Gledajući u skelu za muziku ispred Skupštine ne mogu a da se ne setim slike iz geneze novogodišnjih proslava, koncerta Svetlane Ražnatović – Cece, na istome mestu, uz prisustvo predsednika Vojislava Koštunice i svih podobnih predstavnika „duhovnosti“ koja je u to vreme „duhovnost“ uspešno nametnuta umesto reči kultura. O kojoj, kulturi, kulturi kao otporu upravo je u Šešićkinoj knjizi reč, kulturi otpora ideologiji i estetici kontinuiteta jednog antimodernizma i provincijalizma. Sad osvetljenog punom rasvetom, koja se, kako smo čuli, dopada predsedniku. Sigurno. I kome uopšte nije ni blizu jasno šta to nekome smeta, ili „šta je tu sporno“. Stvar je neobjašnjiva.

(Nadati se, najozbiljnije, da nosioci kulture otpora neće biti izloženi tolikom riziku kao oni koji su se tridesetih u Nemačkoj suprotstavljali dolazećem monstruoznom čudu o čemu piše i svedoči Peter Vajs u fascinantnoj i bolnoj knjizi „Estetika otpora“. Nije doslovno, ali jeste upozoravajuće i to u širokom i ne samo našem kontekstu.)

Takovskom ulicom, dalje u prvojanuarskoj vožnji, vidim početak ulice Otvorenog srca, novogodišnje akcije započete u vremena ulice Lole Ribara, sada Svetogorskoj. Nazirem tamo ispred Srpske kafane i Ateljea 212 likove onih kojih više nema, „arheoloških iskopina“, sećanje i svedočenje, uprkos spočitavanja računa za struju arheolozima i to u prilog rasveti i osvetljavanju svake nedostatnosti i popunjavanja ispražnjenosti od svakog smisla, prostog trpanja količina svetlucavih objekata, bez ikakvog simboličnog značenja. Činodejstvovanje vladajućih u stvarnost ne stvara simbole, već razara postojeće. U Takovskoj ulici tek povremeno ima trotoara, ostalo je gradilište. Grad Beograd je svojevremeno otkupljivao zemljište, ne bi li se ta ulica jednoga dana, proširila. Ništa od toga, sada se samo zatrpava i ograničava uz povremeno padanje kranova.

Tek u Džordža Vašingtona možete da skrenete na levo. I da otkrijete kako se kuće rasipaju, na mnogim radnjama navučene su gvozdene rešetke, a sa desne strane parkirališta ispod drveća, razlupani ivičnjaci trotoara i napukao asfalt.

(Ustvari, u gradu je teško pronaći gde ivičnjak nije razrovan i krnjav.)

Prošla sam pored Bajlonijeve pijace i Bitef teatra, eto simboličnih mesta, u Dušanovoj mnoga zapuštena zdanja i preoteta imanja. Sećam se izvrsnog dela Oktobarskog salona kustoskinje Ande Rotenberg u Turskom kupatilu, i mislim kako su u svojoj uruženosti, u svojoj arheološkoj formi prekrasne ulice koje okružuju i čine grad, Dušanova sa jedne i Karađorđeva sa druge strane. Nekada je neko nešto mislio, smislio i sa osećajem za celinu i prostor gradio. I tim tragom, tragom konstitucije ulazite u ulicu Kralja Petra, tako se sada kaže i snima, pa prečicom do Cara Uroša, na uglu je jedna razrovana stara kuća, već godinama, a onda se penjete do Vasine i udarite u zid mrke, sure, a stvarima svetlucavim i objektima željenim, napunjene robne kuče, šoping mola, centralne institucije društva i države, u Rajićevoj ulici ispred koje je ogroman pusti betonski plato po kome ljudi tumaraju, kao u zbegu. Nije mnogo hladno, ljudi uvučenih ramena i sa rukama u džepovima žure da vide Kalemegdan.

„Devedesete žive vječno“, jedan je od naslova knjige, velikog tojnbijevskog (Arnold) eseja Dragana Markovine u knjizi „Jugoslavija u Hrvatskoj, /1918 -2018)- Od euforije do tabua“(Fraktura – Zagreb).

U sudaru sa tamnom utvrdom popunjenoj brendovima, ulazim u kapiju kuće, a ne zgrade i u prijateljski dom pun knjiga i „arheoloških iskopina“. Ne znači da je oduvek ovako bilo kako danas jeste, niti da će tako uvek biti. (Parafraza B. Brehta)

Jutros na autobuskoj i trolejbuskoj stanici, u rukama jedne starije gospođe cepa se tanka najlon kesa i iz nje ispada na sneg kora za pitu, pakovanje sira, i nekoliko mandarina. Ne znam zašto me Gospođa podsetila na Devojčicu sa šibicama. Možda zbog Huberovog pominjanja božićnog izdanja. Obuzela me sreća kada sam videla kako druge Gospođe i Devojke dižu provijante sa poda i pomažu. Na tom mestu, mandarina na snegu i solidarnosti nalazi se arheološko nalazište humanosti, i prava na život, izvesnost i budućnost. Biće da tu počiva svetlost.