„Islamski propovednik iz Kuvajta zatražio je da se sruši egipatska Sfinga i piramide jer, kako je naglasio, došlo je vreme da se izbriše s lica zemlje nasleđe faraona. Zahtev je usledio u trenutku kada ekstremisti Islamske države svojim napadima ugrožavaju mesta od istorijskog značaja.

Iako drevni spomenici nisu verski, već kulturni i istorijski, muslimani ipak treba da ih unište i tako okončaju klanjanje slikama, smatra propovednik Ibrahim al Kandari. „Činjenica da drevni muslimani, koji su bili sledbenici proroka Muhameda, nisu uništili faraonove spomenike pošto su stupili na egipatsko tlo, ne znači da mi to sada ne treba da uradimo“, citirao Al Kandarija list „Al Vatan“. (Danas, sreda, 11. mart 2015)

i nemamo ni Sfingu, ni piramide, ali zato imamo „implementaciju“ investicionog urbanizma koji, po volji, ili voluntarizmu, ili leks specijalisu, može da promeni nasleđeno ili zatečeno, i da instalira najnoviju istoriju kao oduvek postojeću.

Prvo je stanovništvo, i civilstvo, učeno da je neophodno biti pravnik da bi se razumelo šta je zločin i razaranje, ili da bi mogli „pratiti“ rad Haškog tribunala, na primer. Ili, da treba imati dokaze da bi videli da je, na primer, Vukovar razoren grad. Dok se ne dokaže, ništa od toga.

Onda je stanovništvo, civilstvo, učeno da je neophodno biti ekonomista da bi se razumelo ili znalo šta je to i kako se izvodi eksproprijacija, pljačka, tranzicija i sve to.

Tako da se moglo čuti i razumeti „da ja o tome ne mogu da govorim, jer nisam pravnik, to jeste nisam ekonomista“.

Tako su za živote stanovništva, civilstva, postali „zaduženi“ s jedne strane eksperti, a s druge popovi, Crkva, dakle telo je za eksperte, a kultura i prosveta za „duhovnike“. Ili „segment“ jedan i „segment“ drugi. A oni „segmenti“ bi imali da deluju u „sinergiji“. Da se to prevaziđe, koliko se da videti, trenutno je zadužen Toni Bler.

Istovremeno to poveravanje sudbine u ruke „kompetentnosti“ dovelo je do krajnje depolitizacije, ili do uzurpacije politike, i istovremeno do njene kompromitacije, što je osporilo i poverenje u kompetenciju. Učestvovanje u politici postala je neka vrsta nužno pokvarene radnje, od koje su se stručnjaci sklanjali, stvaraoci okretali estetici, a novinari profesionalnosti, što je imalo da znači da je dezangažman vrlina, golo oko privid, a nedostatak empatija i interesa za opštim dobrom način da se realizuje sopstveni „segment“. I eto, i sveopšteg debarasiranja od odgovornosti. „To nije moj posao.“

I sada smo usred velikog posla; tiče se svih nas koji u ovom gradu i u ovoj zemlji živimo i hoćemo da se krećemo, dišemo, gledamo, da imamo pogled oko sebe i ispred sebe, rečju da budemo slobodni. (Nije to, naravno, prvi put, ali ne bi valjalo da bude ni poslednji.)

Graditi ili razoriti. Uspostaviti se razaranjem. Definisati sopstvenu vlast kao oduvek postojeću. Istorijat razaranja postojećih spomenika i podizanje novih. Prepravljanje istorije, njeno natezanje na sopstvenu stranu. Zbilja, imamo dovoljno iskustva sa tim, pa čak i mlađe generacije za koje se odveć često tvrdi da ne znaju ništa, i veliko je pitanje da li se to tvrdi da one i ne bi ništa znale. I da bi im se moglo reći da će dualnim obrazovanjem brže doći do „zapošljivosti“, što je i inače deviza u obrazovanju, pa i univerzitetskom, to jeste da će biti jeftina radna snaga.

Je li građanstvo, ili civilstvo, zapravo danas četvrti stalež, o kome odlučuje vlast koja „kreće da zida, za sada, dva solitera, ili nebodera,“ „mi krećemo“, i vi nemate pravo da pitate kuda krećemo, ko kreće, zašto kreće, pošto kreće… ima da „verujemo“. „Ja verujem, i ponosim se što verujem.“ Tako se Putin, recimo, nije odazvao predlogu, niti se o predlogu uspešno razgovaralo, već je on našeg predstavnika (tako bi valjalo) „uslišio“ u njegovim molbama.

ožda će predlog o razrešenju jedne jezičke floskule doprineti boljem razumevanju stvari kada je u pitanju građanstvo, civilstvo koje ne vidi nekog posebnog razloga da promeni „majndset“, pogotovo što mu je dugi niz godina sugerisano da je to „majndset“ nad „majndsetovima. Takve primisli o promeni „mentaliteta nisu imali ni najveći 'izdajnici' ovoga naroda, znajući da to nije pitanje mentaliteta ili identiteta, već političkog sistema, koji čine ljude boljim ili gorim (ovo je mišljenje jednog antropološkog optimiste). Tako da se ipak možemo vratiti politici koja dela u svrhu opšteg dobra, ili partikularnog.

Dakle, Beograd nije na vodi, nego na reci Savi, koja se uliva u Dunav. I recimo, da postoje građani koji bi to voleli i da vide. I recimo i to, da je pitanju skalamoterija u priobalju Save, i đubrište, ali zašto to ne bi moglo da se sredi, i da bude zelena površina, i igralište, i šetalište i disalište i vidikovac. Po meri čoveka, i za to ne bi morali da se penjemo na stoti sprat. Ali, to ne bi bilo tako slavno u istoriji, mora se podići nešto po čemu se osigurava mesto u budućoj istoriji grada, nešto veliko, misli se za sva vremena. Nešto što je „benefit“, zašto da ljudi gledaju u reku i sede na klupama, i uopšte imaju višak vremena (ili je u njihovom posedu višak vrednosti) kada mogu da šetaju po šoping-molu i gledaju u „Mango“ i „Zaru“, to jeste ugodno i „opuštajuće“, koncentriše civilstvo da učini sve da kupi i ima. A ako ne može, onda barem da želi, i da ne misli mnogo kako je do toga došlo.

Zaista su postale nesimpatične izreke uspoređivanja sa Evropom i svetom, kao sa jedne strane „to se 'tamo' nikada ne bi moglo dogoditi“ – događa se, a s druge,“to je tako 'tamo' i ima da bude i ovde“.

Ipak, hajde, je li Pariz na Seni, ili Sena prolazi ispod mnoštva mostova kroz Pariz. I stanovništvo, civilstvo gleda u brodove sa uređenih kejova. I sa mostova. A i turisti, valjda su zato stigli u Pariz. Verovatno jednim delom i imigranti. Pod mostom je bolje nego u liftu.

Nije more voda, već je more. Kada mora više nema, može li da ostane reka, a ne voda, reka Sava, a ne voda.

I mora li se biti „na“. Koliko je samo bilo toga „na“. Može li se biti „sa“, sa stanovništvom, civilstvom.

A struka je ovog puta rekla svoje. „Ne. Ne na vodi.“