Cenzus za mišljenje i sovjetska praksa

Da li su „iznenađeni i uvređeni“ koji su doneli zakon o štampi u vreme u kome su ubijeni Ćuruvija i Stambolić, oni koji su rasturali štamparije, sada ti koji mogu da izađu i da ne glasaju, pa makar i iz zabave, zato što su oni koji su bili njihove žrtve, sada sami doneli zakon protiv sebe.

Kako bi bilo da Ministarstvo zdravlja donese zakon, zato što se pojavila sida, protiv svih ljubavnih odnosa, kako se opaka bolest ne bi širila. Jer postoji rizik od side.

Ili, da zbog moguće bolesti, svi stavimo burke, ili da ne razgovaramo mobilnim telefonima bez prisustva brata ili muža. Slušajući obrazloženje Zakona o informisanju, shvatila sam da je rečeno da postoji imovinski cenzus za pravo na javno mišljenje. Je li u pitanju neka privreda, te da bi se zidali nesazidani mostovi treba da se dokaže sa koliko se para raspolaže, da bi se takav posao dobio.

Možda prostom analogijim, a možda i jednostavno po meri pameti, može se imati onoliko mišljenja sa koliko se para raspolaže. U devetnaestovekovnoj Evropi jeste postojao imovinski cenzus za pravo glasa, ali nije postojao imovinski cenzus za izražavanje mišljenja putem štampe.

Propagira se, dakle, imovinski cenzus da bi se imalo pravo na mišljenje. Pravo na izražavanje, i pravo na govor. Ili je zakonodavac hteo nešto drugo, a to je da oni koji poseduju „sredstva za informisanje“ odgovaraju za ono što čine tim sredstvima. No zašto onda oni koji se bave trgovinom ne odgovaraju svojom imovinom, nego se za njih traže krediti po svetu.

Zakonodavac pooštrava kriterijume za nepoćudnost i naplaćuje kaznu za sebe, a ne za oštećenog. Zato što država neće da štiti onoga ko misli i govori, već hoće da ga kontroliše. Da uređuje i da ga prevaspitava.

Dakle, ukoliko mi neko kaže, ili napiše za mene da sam idiot, kazna ide državi, a ne meni. Pa umesto da se nekom oklevetanom učitelju iz provincije nadoknadi šteta za klevetu, naplaćuje država. Naplaćuje pikslu.

Zato što država hoće da uređuje u mišljenju, a ne da štiti oštećene.

Ona hoće da bude revizor i vaspitač. Po meri „domaćina“, ili stranačkih pameti sitnih sekretara, a nasleđe jeste zamašno. Donosioci zakona kao da bi da sačuvaju član pedest i osam SSSR-a. Kada je i gde to moguće, postoji kod Aleksandra Solženjicina, samo što, na svu sreću, ova država nema tu moć.

Nekada je mišljenje kontrolisano članom Zakona o „neprijateljskoj propagandi“. Iza toga člana je ostalo krivično delo „širenja lažnih vesti“.

Njihova sadržina je promenjena više puta, ali je ime ostalo isto. To je nonsens, jer ili je nešto vest, ili je laž, ne može nikako da bude jedno i drugo.

Nonsens, naziv krivičnog dela „širenje lažnih vesti“ pokazuje da je nonsens svako uredovanje u mišljenju. Ono u čemu se može uredovati jeste da napadnutom napadač plati, a ne da država „skuplja pikslu“, kao što je devedesetih i ubijala onda kada joj se to prohte.