Čeri paradajz i burek

Mogu se, naime, pratiti pojmovi koje partije na vlasti uvode u govor politike, ili bolje rečeno, interesa koji su „u igri“.

U drugačijim prilikama, ili u normalnim prilikama, ponos upravnika pozorišta, recimo, bio bi u neodoljivoj produkciji, kvalitetnoj, da kažem banalno vertikalnoj, onoj koja ima poentu, ne mora da bude mnogo, već da bude nešto posebno, međutim, za upravnika je važno da je uštedeo, da mnogo košta sve manje, odnosno i da bude jeftinije, da se uštedi.

Da se „ne bahati“. Pa bi „bahaćenje“ bilo i to što su do sada izlazile novine kao što je „Liceulice“. Da li su prilike i kontekst, politički, odnosno apolitički, doveli do tolikog ludila da nema sredstava za „Liceulice“.

Možda je DŽordž Soros izazvao svojim „provokacijama“ i donacijama toliko besa kod režima i u društvima pogotovo u bivšoj istočnoj Evropi, zato što se kao ekonomista suprotstavio merama štednje i pretpostavio im boljitak (ne „benefit“) koji je posledica produkcije i kreacije. Nije mu mnogo bolje ni u SAD, jer Trampov „program“ upravo počiva na populizmu, na kvantitetu, i na odioznosti prema svemu onome što je stvorilo Ameriku, svim nacijama i snažnim pojedincima, konačno i DŽefersonu i „Deklaraciji o ljudskim pravima“. Tamo gde se vlast drži na nacionalizmu i populizmu, Viktor Orban će rado sazidati najveći fudbalski stadion u mestu rođenja, tako da svi mogu stati u gledalište i navijati za Trijanon; e tamo Soros predstavlja crnoga đavola. Ne samo zbog rastućeg antisemitizma, već i zato što se vlast održava pomoću nacionalnih „istorija“, zastava, parola, patriotizma, religije, etniciteta, vlast kojoj je do svega toga najmanje stalo, a stalo im je do moći, vlasti i, naravno, para. Svejedno da li je Mađarska, Slovačka, Poljska, Rusija, Turska, „Zapadni Balkan“ (u Makedoniji ima i izraz „sorosovlije“).

„Bahate se“ uvek oni drugi, nikada se „mi“ ne „bahatimo“. To „mi“ je zbilja „po prvi put u istoriji“, nacionalnoj, postalo tako evidentno „Ja“. Jer ko je protiv mene, taj je protiv Srbije, za koju treba dati sve. „Kraljevstvo za konja.“

I premijer Švedske Stefan Leven je u poseti, i američki potpredsednik Bajden je u Beogradu, ali izgleda da nema načina da se zatrpa ogromni, nezajažljivi resentiman nastao dugogodišnjom borbom za sve ono što su oni drugi koji su bili na vlasti imali. I „bahatili se“.

Hoću i ja da se bahatim, u taštini, u skrušenosti, u zaslužnosti, u vrednoći, u kvantitetu, u svemu, hoću sve same dobre ocene, hoću da budem odličan, perfektan. Avaj, vlast nikako da izađe iz tog manjka. Nikako do viška vrednosti.

Svojevremeno je negde „procurilo“ kako je Mirko Marjanović, bivši predsednik Vlade Republike Srbije i visoki funkcioner SPS-a, čini mi se da je i on jako lepo pevao, u „Progresu“, gde mu je bilo privredno stanište, zahtevao da svako jutro kada stigne na posao zatekne sveže jagode (ne mogu da improvizujem da li i šampanjac), to me je potpuno zadivilo. Kako je samo došao na tu ideju, odakle je ona, i kako se tako brzo dođe do takvih ideja. (Jedna građanka mi je skoro rekla, a u povodu garderobe naših prvih, drugih i trećih dama da ukoliko je nekome cilj da ima i nosi „birkinku“, onda je taj cilj lako ostvariv.).

Izraz „bahatiti se“ je jedna od tekovina partije na vlasti. Možda bi prethodnu mogao karakterisati izraz „odraditi“, i ne treba da ponavljam, ali moram: „ispoštovati), ovo sa bahaćenjem kao otelotvorenjem, baš tako jer veoma vizuelani puten izraz ima označiti nedozvoljeni luksuz u kome uživaju tajkuni, povezani sa neprijateljima. Izraz je nastao u vreme „borbe protiv korupcije“ te je imao za cilj difamaciju onih od kojih hoćemo sve da uzmemo. To je izraz moralne osude, izraz institucionmalizoranja moralizma kao sredstva u neprekidnoj kampanji za vlast. Pozivam narod koji je bedan da se obračuna, da mi pomogne da se obračunam, sa lopovima, to jeste „drž’te lopova“.

(To ne znači da ih nije bilo i da ih nema, samo je pitanje čiji su lopovi ili lopovi razbrojs na vaše i naše.)

Moralizam i populizam spojeni su u „bahaćenju“ kao društveno štetnom i dekadentnom činu koji zaslužuje svaku osudu. I osvetu. Kao i sve što se lansira iz „centara moći“, izraz je postao široko upotrebljiv i rasprostranjen. „Ti se bahatiš, on se bahati, oni se bahate, vi se bahatite“, samo se Ja ne bahatim, već stradam. I To u ovoj bedi, u kojoj se odlazak na more može smatrati bahaćenjem.

Zapravo to je „zaživljavanje u stvarnosti“ ideje Dobrice Ćosića o moru i vodi kao neizvesnim, opasnim, i konačno vlažnim, tako da se taj strah mora poništiti, strah od „Srbije bez mora“ kako je genijalni Nušić naslovio svoje delo, za sva vremena.

Uzmite lupu pa dobro pogledajte izraze lice i poze, „jezik tela“ naših, a ne njegovih, narodnih zastupnika u ozbiljnoj odanosti prema Premijeru, pogledajte nadahnuto oduševljenje, ne pamtim to ni u krucijalnim trenucima „komunističkog režima“, i jednopartijskog sistema. Uključujući i aklamacije i aplauze.

Đavo se krije u detaljima, proevropska politika, da, kako da ne. Ali kada jedna pribrana poslanica („Dosta je bilo“, i izvinjavam se, ne mogu da nađem ime i prezime) upita pod a, be, i ce, onda je odgovor Mandatara, zašto je upotrebila tu abecedu, i šta sledi – aplauz. Zašto ne bi upotrebila tu abecedu, ili je sama upotreba abecede optužujuća. Da li je poslanica patriota u dovoljnoj meri.

(Veoma često se govori o iskrenosti kada je „evropski put Srbije“ u pitanju, to je sasvim budalasto postavljena dihotomija. Ne radi se o iskrenosti ili neiskrenosti već o logici, o situaciji suočavanja koja dekodira pravu ambivalenciju ovih političara.)

U toku rasprave o GMO, pozitivno li je ili negativno to – GMO, Premijer se poziva na čeri paradajz, i lepo pita da li prisutni jedu čeri paradajz nastao mešavinom biljke i neke odvratne životinjice, te na skepsu koja je jednog časa doprla iz gledališta odgovora, „pa da, to ne ide uz burek“.

E tako, poštovane dame i gospodo, čeri paradajz nije za one koji jedu burek.

Već za one koji znaju šta je to i „bahate se“. Narod jede burek, i poslanici. A čeri paradajz je za patriote, i za Srbiju. Nemoj da neko ima nešto protiv čeri paradajza, jer to znači da ima nešto protiv mene, i investitora. Pa kome opanci i oklagije, a kome obojci.