Čovek i vrednosti

Stajao je životom iza onoga čime se teorijski bavio, iza vrednosti kojima su posvećene humanističke nauke i filozofija. Kako se bavio i egzistencijalizmom, pored aksiologije, u njemu se spojilo mišljenje i delanje, načela i aktivizam. Dovoljno za život i smrt.

Zastupao je vrednosti mira i slobode od nacionalizma, od svake vrste diskriminacije, od represije i nasilja, pre svega ratnog nasilja, primarnog izvorišta sveukupnog sunovrata morala i ljudskih zakona, i inauguracije zločina protiv čoveka i čovečnosti.

Profesor Ljubomir Tadić umeo je da kaže da treba razlikovati nacionalizam od šovinizma. Ljubav prema svojoj naciji, i mržnju prema drugoj.

Miladin Životić nije verovao u ovu distinkciju, nažalost bio je u pravu, jer se na terenu jugoslovenskom u ratovima devedesetih ona nije videla, nije bilo razlike između nacionalizma i šovinizma. I rasizma, i fašizma, i ksenofobije, ubijanja i etničkog čišćenja. I to pre svega onog „u naše ime“.

Miladinu Životiću nije bilo lako razmimoilaženje sa prijateljima, profesorima Filozofskog fakulteta u Beogradu, udaljenim sa nastave zakonom o političkoj podobnosti nakon junskih demonstracija 1968. i donošenja Smernica. Bio je jedan od osmorice udaljenih, represija nad njima činila ih je bliskim ma koliko se razlikovali u svojim teorijskim stanovištima.

Nakon Osme sednice, i dolaska Slobodana Miloševića na vlast devedesetih, a pogotovo po početku rata za razbijanje Jugoslavije; njegovi stavovi antiratni konfrontirali su ga sa kolegama Mihailom Markovićem, LJubomirom Tadićem, Svetozarom Stojanovićem. Ta raspetost i definitivan razlaz imali su za Životića visoku cenu, bio je ozbiljan čovek, a ideološka i politička pitanja imala su za njega težinu, bio je svestan da je reč skupa, isto kao i delanje.

Otvaram knjigu „Contra bellum“ Miladina Životića u izdanju Beogradskog kruga 1997. (Ovom knjigom Beogradski krug odaje poštu i hvalu jednom od svojih osnivača i najaktivnijih članova.). I nailazim na pisma koja sam svojevremeno u knjigu stavila.

„Dragi moj profesore, u Bosni, Zvorniku, Goraždu, Višegradu, Sarajevu, Mostaru, Čapljini, Bosanskom Brodu, Derventi… se puca, ubija, razara. Vrisak do neba, kolone izbjeglica. Nedostaje hrane, lijekova. LJudi su zatočeni po kućama, stanovima, podrumima. Umiru tiho od tuge i nemoći. Ni bijesa nema. Rastače se biće Bosnino. Od vas, dragi moj profesore, od vaših i mojih prijatelja, jedino molim i tražim da se mirnim putem, svim silama borite da što prije prestane rat, stradanja i ubijanja u Bosni i Hercegovini. Molim vas da shvatite da je to istovremeno borba za vas i vašu djecu. U mom gradu se ne puca, ali bilo je svega, takvog užasnog straha i napetosti da se ponekad čini da je metak milost. To je, moj profesore, tiho odumiranje duše“(Šefik Mujačić, Modriča, 15. april 1992).

Ovakva pisma gonila su Miladina Životića da bude tamo gde je najteže.

Mostar 1992, Mostar sa Mostom. Zdravko Grebo jedva stiže iz Sarajeva, mi iz Beograda helikopterom. Mirovna inicijativa, apel za prestanak rata.

„Profesore, budite vođa puta za Sarajevo. U ovom bezumnom ratu koji se vodi već dvije godine na prostorima Bosne i Hercegovine, Sarajevo predstavlja najtragičniju epopeju. Prisjetimo se nekih podataka objavljenih u našoj štampi. Prema izvještajima međunarodnih posmatrača: za 700 dana opsade, na Sarajevo je palo preko 300.000 raznih eksplozivnih projektila, a hroničari su zabilježili da je od aprila 1992. godine pa do 31. decembra. 1993 g. od granata poginulo 9.962 Sarajlija, a ranjeno preko 56.000. Prisjetio sam se ovih podataka prošle subote na Zadušnice kada su Beograđani odlazili na groblje. Ne znam da li su „Zadušnice“ ušle u Sarajevo i da li su prošle subote Sarajlije odnele cvijeće na Markale, u Dobrinji, u Ul. Vase Miskina i drugdje. Ne znam da li uopšte ima cvijeća u Sarajevu. Stoga, gospodine Miladine Životiću, budite vođa puta za Sarajevo“ (Pismo objavljeno u „Borbi“, 11. marta 1994)

Prva poseta ratnom Sarajevu, do Zagreba autobusom preko Mađarske, a onda vojnim avionom do aerodroma u Sarajevu; transporterom u centar grada. Miladin Životić, Nebojša Popov, Vesna Pešić, Aleksandar Čotrić, Jadranka Milićević, LJubo Babić i organizator puta Lula Mikijelj. (1994)

Druga poseta Sarajevu pod opsadom, ulazak i izlazak kroz tunel, koga danas možete posetiti kao „turističko mesto“: Miladin Životić, Ivan Stambolić, Stojan Cerović, Dragoljub Pavlović, Žarko Korać, Aleksandar Popov, Jasna Bogojević, Šaza Šećerov, Dunja Hađiomerspahić, Jadranka Milićević, Nikola Majdak, Miloš Radivojša, Branka Mihajlović, Nebojša Tasić, Igor Mesner, Rade Radovanović, Lepa Mlađenović, LJuba Minić, Aleksandar Čotrić, Voja Vučković, Ivan Đurić, Boško Nacić, Rada Žarković, Bera Hinić, Faida Burić, Zorica Trifunović, LJubo Babić, Esad Kočan, Ajša Mustur, Obrad Savić, Vezira Filipović, Dušan Bogdanović (oprostite ako smo Lula Mikijelj i ja nekog propustili.)

Tako je nastala „Igmanska inicijativa. (Teško se šta može postići, a Igman ne preći.)

Domaćin u Sarajevu bio je Mirko Pejanović u ime Srpskog građanskog vijeća Bosne i Hercegovine. U Sarajevu sačekuje ih Izet Sarajlić i drugi živi i mrtvi. LJudi na pustim ulicama Sarajeva ih pozdravljaju i zahvaljuju im se. To veče ispred Miladina, Stambolića i Cerovića od granate ginu dve žene, Rabija i Maja.

Srebrenica, 11. jul. 1995.

„Oluja“, 5. avgust, 1995.

Na ovdašnjim televizijama, deca, žene, stari i mladi na kolima i traktorima idu, a preko tog prizora teče kajron na kome se reklamira letovanje u Grčkoj; hoteli, odmarališta, odvoz, dovoz. Ne daju im da uđu u Beograd, šalju ih u Vojvodinu i na Kosovo. Stojim sa Miladinom Životićem na Obilićevom vencu, gde je u bivšoj zgradi Kulturno-prosvetne zajednice bio Beogradski krug. Miladin je van sebe, od prizora i od kajrona, od preseljenja i turizma, zajedno.

Na tom istom mestu Životića je pljunula jedna žena i nazvala ga „izdajnikom“.

To veče Miladin Životić je dobio srčani napad i napustio nas.

Trebalo je za tri dana da ide u Tuzlu da primi nagradu „Osvajanje slobode“. Nagradu su primili članovi Beogradskog kruga.

„Miladin Životić nije bio političar. I upravo zato je njegova pojava u to doba bila izuzetna. Bio je čovek etosa. A to znači, neumitno, čovek zanosa. Živeo je kao u vatri, kao u nekoj groznici. Svi smo mi živeli od tog njegovog zanosa, hranili smo se tim zanosom, opijali smo se njime. Divili smo se Životiću, ja mu se i sada divim. Taj zanos je uvek bio usplahiren, užurban, onemogućio je onaj rukopis koji sam očekivao od njega, koji bi on ostvario u suočavanju sa sopstvenom filozofijom (mislim pre svega na onu iz doba „Praxisa“), a što bi neumitno značilo, i sa Praksis filozofijom u svim njenim varijantama, ali (ovo ne najmanje značajno) i sa preobražajem negdašnjih njegovih drugova marksista u nacionaliste, i to one najgore: u sluge najgoreg režima srpske istorije.“ Radomir Konstantinović, intervju za Slobodnu Evropu Branki Mihajlović „Sada mi je žao što sam ga na to terao“, dodaje Konstantinović.