Dajte nam lojtre

U može se reći ranim jutarnjim časovima, s obzirom na prenapučenost i radni, te i prijateljski ritam ove posete, u Fondu za humanitarno pravo, na sastanku sa civilnim organizacijama, te u smiraj očigledno napornih dana na Kalemegdanskoj terasi, gde su dva predsednika, Ivo Josipović i Boris Tadić, bili središtem uzvanica umetničkog, medijskog, intelektualnog i javnog svakolikog pučanstva.

Šta sve čoveku ne prođe kroz glavu dok učestvuje u jednom ovakvom skupu, ili ga, pak, nastojeći da se sabere, posmatra.

„U prošlosti su naši građani u većim, a naročito u manjim mestima imali običaj da komšiji koji je na građevini, ili popravlja krov, dodaju lojtre“, sede i reče Joško Paro, savetnik predsednika Josipovića za vanjske poslove. „Sada ima mesta u kojima ne samo da se ne dodaju lojtre, već se i maknu, e ne bi li se svako građenje onemogućilo.“

Čini mi se da je to dobra odrednica za pristup posmatranju i analizi akcije Ive Josipovića i Borisa Tadića.

„Ovo što se danas događa jeste istorijsko, i to zato što je vreme koje je za nama aistorijsko“, izgovara Milorad Pupovac, dok skup iza njega prosto vibrira od pozdravljanja, osmehivanja, i pevanja. „Susret je to što su ga ljudi čekali i trebali, jer prošlost dugo vremena nije htela proći, ova dva čoveka polako je otpremaju u istoriju. Prošlost je, naime, na putu da to i postane“.

Još jednu moguću interpretaciju zapamtila sam da je izrekao Davor Božinović, svojevremeno ambasador Republike Hrvatske u Beogradu, prijatelj i čovek koji je zaista umeo misliti stvari, događaje i ljude, a sada državni sekretar, tajnik u Ministarstvu spoljnih poslova Hrvatske. „Radi se zapravo o dekolektivizaciji, o snazi individualnih činova.“

Odbitak od kolektivne svesti, ili delanje uprkos predrasudama, uprkos dugogodišnjeg vaspitavanja birača, da im se pruži upravo ono što očekuju, upravo ono što je do razdora – i ne samo do razdora – dovelo, uprkos ugodnosti u opštem mišljenju, i dakako, populizmu kome se pribegava uvek u nedostatku drugih sredstava, u nedostatku ideja, planova, mogućih rešenja.

Ivo Josipović govori svojim jezikom, taj jezik oblikuje osećaj za pravdu, i empatija.

Pravnik i kompozitor, to što izgovara misli i organizuje u času u kome se izražava.

Tačnost toga proističe iz iskustva i uvida, i iz potrebe da sklada, ne da razara.

Dok slušam Pupovca, ili Božinovića, sa tolikim iskustvom, različitim, ali svakako intenzivnim, prisećam se i Josipovićevog istupanja iz Račanove stranke, onda kada je mislio da se na taj način ne da uraditi ono što on danas čini. Istina, na tom putu bila je i presudna uloga Stipe Mesića.

Sinoć na Kalemegdanskoj terasi nije bilo Zorana Đinđića.

Nije bilo ni mnogih drugih.

Koliko mnogih drugih nije bilo.

Koliko nas preostalih ima, pojedinaca i svakolikog pučanstva.

Koliko još života ima za sve one koji nisu živeli ove živote.

Koji su preko roditelja i preko kolektiviteta deo prošlosti. Ali sa svojim pravom na izbor i slobodu od viktimizacije i straha.

I za koje sada nastupa to novo, koje nije uvek lako podneti, i jeste pitanje odluke, ali i nagona za srećom i oslobođenjem. Novo je i složeno i teško i lepo, nekada na ivici ukusa, ali to je priroda sreće.

Politika je na „ovim našim prostorima“, i ne samo „na ovim našim prostorima“, postala jedna manipulativna i prljava radnja, kada se kaže da se neko bavi politikom, onda on kao mora pristati na svakolike opačine, on se mora „uprljati“, politika je je postala nedostojnom i nemoralnom delatnošću. Gotovo zločinačkom. Zločin se učio i podučavao.

To nije priroda politike, nekoć smo učili da ona može biti i plemenitom radnjom.

U istorijskom vremenu, koje je onda postalo neistorijsko vreme. Možda povratkom individualnog političkog delanja u istoriji, ona ima drugi tok, kao i shvatanje politike.

Gledajući dva predsednika, dve države nastale u vreme naših života, po cenu po koju su nastale, koja je bila politika, ta cena, kako hrle jedan prema drugome, u nekoj gotovo mladićkoj otvorenosti, Josipović i Tadić, a ta se otvorenost prenosi dalje, vreme je dodavanja lojtri, ne izmicanja „da komšiji crkne krava“, već dodavanja. Lojtre su postavljene, ovoga puta sa krova, sa vrha, ljudi, lojtre.