Degenerisana umetnost

„Znači ovo je strašno! Ovo je slika koja je plaćena 780. 000 dinara“, izjavila je Zorica Mitrović u zajedničkom intervjuu za „TV Požega“ sa predsednikom opštine Milanom Božićem, koja je izazvala burne reakcije stručne javnosti na društvenim mrežama“. (Seecult, Abeceda nezavisne kulture)

Danima i mesecima smo gledali različite izveštaje iz Doma kulture Požega, sada spojene sa sportskim centrom (promena statuta, kako kaže Ministar kulture Vukosavljević), gledali onoliko koliko su nam dali da gledamo, sve nijanse progona bivše direktorice Kulturnog centra Snežane Varagić Petrović koja je vinovnik otkupa umetničkih dela vrhunske vrednosti (neću sada da nabrajam svu slavu Destil Markovića, između ostalog i izložbu „Homeless“, preko čitavog pročelja palate Albanija, kao ni reputaciju autora drugih vrhunskih autora umetničkih dela, te istoričara umetnosti čijom su odlukom dela otkupljivana. Ne bih to da činim jer je to uzaludno i uvek deluje kao pravdanje kvalitetom umetnosti u političkim obračunima i pljački, jer je to u pitanju). Treba samo reći da su Slađanu Varagić na muke udarali već godinama, i da me to podseća na ono kako su gimnazijalci svojevremeno opisali Kafkin „Proces“, „Savatalo ga još na početku, onda ga ganjalo na sto strana, i na kraju načisto zatuklo. “

Sve je jasno da jasnije ne može biti. I karakteristično da ne može karakterističnije biti. Nacisti su u Minhenu 1937. priredili izložbu Degenerisane umetnosti. Na njoj su bile izložene avangarde koje danas zovemo istorijskim, i ništa više od najave izložbe radova iz kolekcije nekadašnje Gradske galerije Požega i predsednice opštine Zorice Mitrović ne kazuje o tendenciji vremena u kome živimo, tendenciji opasne analogije sa tridesetima, i najtamnijim stranama istorije. One istorije koja se ponavlja danas i donošenjem zakona u Poljskoj koji zabranjuje da se govori o poljskim koncentracionim logorima,(fraza poljski logori postaje ilegalna, a drugi deo zakona kaže, da je ilegalno optužiti poljsku naciju da je dobrovoljno učestvovala u Holokaustu, i ukoliko, se taj deo zakona prekrši kazna je ili novčana ili do tri godine zatvora. ), i koji relativizuje žestoko odnos Poljske prema Holokaustu. Dakle, Predsednica opštine Požega veoma je „moderna“ i „proevropski orijentisana“ u najcrnjem smislu, kao i glavnina partije kojoj pripada.

Zato je Darka Radosavljević, dugogodišnji doslovni borac za savremenu umetnost i istoričar umetnosti, otvorila „Remont“ nastupom DŽonija Rackovića, i gostujući na televiziji N1 odmah nakon intervjua sa Ajom Jung, rekla da se značaj umetnosti ne može proveravati na blagajni. „Remont“ i u dosadašnjoj fazi otpora i prilikom svoga novog otvaranje dosledan je u borbi za „degenerisanu umetnost“.

Pod naslovom „Policija nastavlja da podnosi prekršajne prijave protiv učesnika prošlogodišnjih protesta“, „Mašina“ objavljuje „Poslednje prijave „za organizovanje javnog okupljanja“ dobili su Anja Ilić i Marko Stričević , članovi organizacije Marks 21 i pokreta 7 zahteva, i Svetlana Panđić, organizatorka protesta radnika IMT-a. NJihovo saslušanje je zakazano za 7. februar, a ukoliko budu optuženi moraće da plate zakonom propisane kazne od 100.000 do 150.000 (to je bilo danas, 7. februar).

Sigurno se sećate, jer je to teško zaboraviti, kako je predsednik Upravnog odbora RTS-a profesor Vladimir Vuletić procenio da su prošlogodišnji protesti studenata, radnika i svih građana „Protiv diktature“ manjkavi i inferiorni i „apolitični“, „nedemokratični“ prema protestima iz 1996/97, možda pomalo „degenerisani“ (parafraza).

Profesor sociologije Vladimir Ilić, u odbranu studenata, kao Darka Radosavljević u odbranu autonomije i kritičnosti savremene umetnosti, na „Peščaniku“ 30. januara ove godine, pod naslovom „Ko se ne bori, taj je već izgubio“, kaže:

„Dvoje studenata sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i jedna radnička aktivistkinja, dobili su prekršajne prijave zbog učešća na skupu solidarnosti sa radnicima u štrajku. Radnice i radnici Goše najavili su štrajk glađu, održan je skup podrške, troje prijavljenih bili su među govornicima. Zakonom predviđene kazne iznose između 100 i 150 hiljada dinara. Srbija je ustavno definisana kao socijalna država. U stvarnosti ona je plutokratija. (…) Sudi se sociologiji, u njenom najboljem, istoričnom vidu. Cenu će, kako biva u kapitalizmu, platiti najslabiji. Profesori će, kao i sudije za prekršaje, uzeti svoju platu: radnici će (pojavu treba nazvati njenim pravim imenom) gladovati. Biće osuđeni i studenti i sociologija“.

Ima nas raznih, i demokratija i jeste u tome da se nekako mimoilazimo, da oni koji idu jednom stranom ulice mogu da prođu pored onih koji dolaze nasuprot, ili ako hoćete, pluralizam je neki mogući izlaz izvan centara svake autokratske moći, te je tu i različitost, i može se dosta toga prihvatiti i progutati, ali jedno ne može i tu se razilazimo, ne može se prihvatiti da se čini, potčinjava, radi ono što se inače ne radi, tako je Nećak formulisao pojavu natpisa SNS-a na kancelariji iste partije otvorene u nekadašnjoj bolnici koncentracionog logora Staro sajmište. Kako doneti zakone za ono što se inače ne radi? I istrebljenje „drugih“ bilo je upisano u nacističke zakone.

Ne kontejnira se đubre u zemlju, pa još i u ljubljenu zemlju svoju. Ne truje se zemlja opasnim đubretom, u dubinu, i na površinu. Ne skladišti se opasni otpad, kako tvrde, ilegalno, kako ilegalno, i šta je legalno, po zakonu, možda to ilegalno jeste po zakonu kao i mnoge druge đubretarske radnje za koje se novinarima odgovori da su po zakonu, ili se na njih drekne sa „šta je tu sporno“. Đubre i đubrište je sporno, svuda oko nas. I to što po tom đubrištu vladajući muškarci nose super odela i stalno zakopčavaju ono srednje dugme na pupku, to je neki „svetski“ manir, sva ta odela i moćni posvudašnji automobili, koje nikakva komunalna policija ne primećuju kada se parkiraju „opušteno“.

Letalni kič je sporan, razlika između realnosti i laži, proizvodnja ružnoće iz nemoći stvaranja i razaranje postojećeg, ugrađivanje tamo gde je nešto bilo i u nekog koji je bio, ugrađivanje u praktičnom i simboličnom smislu. Proizvodnja „lepog“ i „zdravog“, naime.

„Studentski pokret – Novi Sad“ u tekstu „Ono što se dešava“, citira Antonija Gramšija „Ono što se zbiva ne zbiva se zato, jer neko želi da to bude, već zato što ogromna masa ljudi odustaje od posedovanja vlastite volje, prepušta drugima da rade, pušta da se zapletu čvorovi, koje kasnije jedino mač može da preseče, dozvoljava da se donesu zakoni, koje će kasnije moći da ukine jedino pobuna, dopušta da se dokopaju vlasti ljudi koje će kasnije jedino ustanak moći da obori. Živ sam, dakle pristrasan. Zato mrzim onog ko ne sudeluje, mrzim indiferentne.“