Dom moga oca

U „Malom Parizu“ sedim sa profesorom Jovanom Babićem, profesorom etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pod kestenom, roze kestenom, kestenom nad kestenovima (uvek mislim kada ću ga duže gledati, ili samo njega gledati, i tako mnoga proleća), a u glavi mi je pesma iz „1984“ Dordža Orvela „Pod kestenom senke duge, izdadosmo jedni druge“. Ne mislim, naravno, na profesora Babića, već na razgovor o mom ocu, Vuku Pavićeviću (1914-1978), koji je predavao etiku i sociologiju religije, i bio je, kao i što bi mogao biti pravi sagovornik ili pisac teksta na temu koju Huber „zadaje“.

„Jer, vrednost ostaje vrednost, nezavisno od priznanja, govori profesor Babić, i nema nevrednosti koja opstaje, bez obzira na promenu konteksta.“ Uostalom profesor Pavićević se bavio i nemačkom klasičnom aksiologijom; razgovarali smo, u toku prvih dana poznanstva i zajedničkog rada na katedri za etiku o njegovom tekstu, jednom od prvih takvih kod nas „Socijalno učenje katoličke crkve i etika“: „Veoma je važan kontinuitet katedre za etiku, što se ne bi moglo reći i za druge, kontinuitet Pavićević, Primorac, Babić“ to su reči koje je profesor Babić izrekao i na Filozofskom fakultetu prigodom, kaže se „obeležavanja“, sto godina od rođenja Veljka Koraća i Vuka Pavićevića (Naravno, obojica imaju ono dr ispred imena i prezimena, ali to nije bilo važno, baš kao što se u ta vremena govorilo da su oni profesori filozofije, a da je filozof onaj koji smisli sistem); zovem Žarka Koraća, sa kojim sam se družila i tom prilikom. „Napiši to, naravno, Vuko je imao intelektualnu hrabrost da se u to vreme, u vreme odvojenosti crkve i države, gotovo revolucionarno bavi religijom i o njoj progovori, ne zaboravi, tada nije bilo mnogo prevoda, nije bilo obimne literature. Uostalom, sasvim dosledno, kada je etika u pitanju, ne možeš od antike, od Platona i Aristotelove „Nikomahove etike“ doći do savremenih filozofa, bez bavljenja velikim monoteističkim religijama, i hrišćanstvom, i do etičkih pitanja, to jeste do etike“, kaže Korać i priseća se odnosa razumevanja između njegovog oca Veljka Koraća i mog oca; Veljko je Žarku govorio o Vukovom osećanju za siromaštvo i odnosu siromaštva, hrišćanstva i solidarnosti.

(U detinjstvu znala sam da se rasplačem kada bi prosjak došao na vrata, otac mi je rekao da nikada ne plačem. Već da učinim da to ne bude tako, druga najteža stvar na svetu bilo mi je saznanje o koncentracionim logorima, i prizori koje sam kao dete videla u dokumentima, valjda to stvori osećanje za opasnost od fašizma, docnije mi je, kao mladoj osobi, Breht odgovorio na ta pitanja.)

Da, na sednici Gradskog komiteta, nakon Lipanjskih gibanja '68 (pre i posle bila sam član redakcije „Susreta“, i to je imalo biti raspušteno, kao i revolucionarni „Student“), očekivali smo Mirko Klarin, Bogdan Tirnanić i ja da će moj otac da nas brani i odbrani, tada je bio član Ideološke komisije CK. Nije nas ni branio, ni „odbranio“, rekao je da je naše bavljenje Markuzeom sasvim legitimna stvar (Marks, Mao, Markuze), ali da li imamo uvida u život omladine radničke klase.

U dobrom delu hrišćanstvo i komunizam su slični: briga za bližnje, nevolje nastaju onog časa kada mislimo da je naša ideja o blagostanju nezavisna od toga da li to neko od nas traži. Protestantizam je odstupanje od takvog načela, i počiva na individualizmu, ovaj pak ide u svoje krajnje ishodište, u brigu isključivo za sebe, za princip korisnosti, do egoizma. (Ovde bismo mogli otvoriti raspravu o našoj današnjici, protestantizmu i kapitalizmu, denacifikacionom prosecu u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata, Konradu Adenaueru, svemu onome što očigledno zna Angela Merkel u odnosu na sadašnju srpsku vladu, ali to nije tema ovog teksta.)

„Ne prihvatiti poraz znači onesposobiti se za budućnost“ (Jovan Babić). Ukoliko ideja o napretku, ili o promeni statusa quo, ne vodi računa o istom, o stvarima kakve jesu, ili pak ne čeka proveru novog u istoj stvarnosti (Jovan Babić), onda je to pitanje ideja i njihovog poostvarivanja, kao načela i humanizma i levice, i u tome je pitanje različitih stanovišta u odnosu na 1968. „Znajući kakve mračne sile pletu zamke oko studentskog pokreta i junu 1968, obojica smo strepeli da studentska pobuna ne dovede do krvoprolića, kojim bi vlastodršci učvrstili svoju svemoć i zaustavili započetu demokratizaciju političkog života“ (Miodrag Popović). Platon nije egalitarni komunista, ali Isus Hristos to jeste, za njega su svi jednaki. I svi su ljudi rođeni slobodni, i hrišćanstvo baštini ideju čovečanstva i univerzalizma koji nadilazi granice i u kulturnom smislu prevazilazi državu, isto čini i levica u svom internacionalizmu. Klerik je prethodnik prosvetitelja.

(Sećam se jednog ručka na kome je bio profesor etike iz Budimpešte, bila je reč o svojevremenom ulasku sovjetskih trupa u Budimpeštu 1956, nisam imala drugog posla nego da zamerim što se Mađari nisu više tukli. Na stolu je bila torta od jagoda, majstorstvo moje majke Sonje, osetila sam da radim nešto neumesno, posle mi je otac rekao da je to bilo više od neumesnosti, jer je sin našeg gosta ostao pod sovjetskim tenkom). („O jagodama i o krvi“)

Hrišćanstvo osniva velike centre pamćenja i mišljenja, osniva univerzitete, Bolonja, jedanaesti vek, Valensija, Pariz i Oksford trinaesti vek, i Upsala, petnaesti vek. (Sada stajemo „Na granicama Evrope“, Tomaž Masnak, i ne govorimo o Španiji i Izabeli i progonu Mavara i Jevreja, to jeste o trenutku kada se praksa hrišćanskih ideja dovodi do paroksizma i poraza u progonu „drugih“, ovde naravno, moram pomenuti izveštaj, današnje beleške Žena u crnom o progonu izbeglica, o rušenju Miksališta, dakako da je sve u vezi.) „Pogledajte ptice kako cvrkuću, jer će im Gospod sutra dati da kljucaju“, reći će Isus, protestanti će reći da se čovek sam mora postarati za svoj opstanak (i više od toga), ali da su stvari umnogome i zadate složiće se i Isus, i Platon i Marks.

I hrišćanstvo i levica obrazuju, desnica regrutuje i to je ono što danas gledamo, i sve konsekvence ovog procesa, nezavršene.

Bio je jako topao, vruć oktobar 2000; bila sam u poseti Miodragu Popoviću („Vidovdan i časni krst“)

Njegov stan u Univerzitetskom naselju, Cvijićevoj koloniji, pozvao me je da razgovaramo o mom ocu i predao mi pismo, faksimil postoji u njegovom članku u „Politici“ iz oktobra dve hiljadite u kome ga profesor Pavićević uzima u zaštitu prilikom više nego teške rasprave na fakultetu i ugroženosti. Moram priznati da sam sve vreme razmišljala o izuzetnoj lepoti profesora Popovića, o načinu na koji mudar čovek stari.

„Neposredno po izlasku iz štampe moje knjige 'Vidovdan i časni krst' 1976. sreli smo se u katalogu Univerzitetske biblioteke. Kako je već pročitao knjigu i nepomenuvši da je bio jedan od dvojice recenzenata, koji su je predložili za Oktobarsku nagradu, odmah mi je rekao kako se godinama mučio da odgonetne dublji smisao Njegoševog lovćenskog 'Krsta od ognja živa', a da je odgovor našao tek u 'Vidovdanu i časnom krstu', u kome sam u Njegoševoj viziji ukrštenih munja nad Lovćenom prepoznao Vida, paganskog boga svetlosti i junaštva. Moram priznati da mi je Vukovo mišljenje više značilo na putu ka istini no sve grdnje koje sam dobio na jednoj, a pohvale i nagrade na drugoj strani. Kao i drugi napredni intelektualci koji su tragali za istinom, i Vuko se često nalazio između čaršijskog nakovnja i partijskog čekića, koji mu je večno bio nad glavom.“ (Miodrag Popović, Velikani starog Filozofskog fakulteta u Beogradu, „Politika“, 23. oktobar 2000) „Latinski i ruski je govorio, sa nemačkog i francuskog prevodio, a engleskim se služio, što mu je omogućilo da, kao urednik 'Kulturine' 'Filozofske biblioteke', objavi pojedina dela Platona, Kanta, Hegela, Marksa, Engelsa, Fojerbaha, Lenjina, Sartra, i Pjera de Šardena. U Bigzu će u svom prevodu, sa pogovorom na kraju svog plodnog izdavačkog rada objaviti 1974. i filozofsku raspravu Nikolaja Hartmana 'Novi putevi ontologije'.

„Pojam humanizma, dakle, usmerava naše ponašanje, a usmeravanje pretpostavlja da su u pojmu humanizma fiksirane i usvojene neke vrednosti za kojima treba težiti nasuprot nevrednostima. Humanizam je dakle vrednosno normativni pojam. Štaviše, može se reći da je humanizam vrednosno normativni sistem, koji se kao i svaki sistem vrednosti konstituiše prihvatanjem jedne vrednosti kao vrhovne, kao 'nesporne', što onda povlači sa sobom raspoređivanje drugih vrednosti. U njemu je sadržano jedno odobravanje i jedno neodobravanje, jedan stav.“ (Ogledi o humanizmu, Vuko Pavićević)

Recimo da je vrednost ideja o opštem dobru, koja dakako ima smisla ukoliko se provede u život, ili u praksu, a njeno provođenje otvara pitanja o „vrhovnoj“ vrednosti kao što su to hrišćanstvo ili levica.

Dom moga oca bio je u ovim pitanjima, pitanjima levice, i socijalizma i religije i hrišćanstva, u etici zapravo, iz koje proizilazi i estetika, u polju smisla koje je i napet luk, on je tu prebivao, i u Njegoševoj „Luči Mikrokozmi“, sukladno. („Etika“, drugo izdanje 1967, Kultura, Beograd, „Sociologija religije, sa elementima filozofije religije, treće izdanje BIGZ, 1988, ove knjige stalno kopiram, jer čitaocima i studentima nedostaju. Veoma često se traže i studije Branka Bošnjaka iz Zagreba, koje se bave sociologijom religije. Pavićević je bio i član Verske komisije, godinama nakon njegove smrti zvali su sa raznih svetskih univerziteta tražeći ga u potrazi za podacima i analizama, kojih više nije bilo.)

(Rekla bih da zato ima veroučitelja, ali to nije tema ovog teksta.)

„Mnoge od njegovih radova karakteriše piščevo zalaganje za versku, nacionalnu i političku tolerantnost.“ (Miodrag Popović)

(Zanimljivo je da je isti NIN, tu pre nekoliko godina povodom izložbe Grozdanića „Meteorska kiša“, replike na Katalanov rad o Papi Vojtili, ovoga puta sa Patrijarhom u centru pažnje, može li stradati od mentora, spočitnuo pravovernost ove izložbe sa obzirom da su je omogućila komunistička deca. Zvala sam Mila Gligorijevića koji je radio razgovore sa mojim ocem u Ninu negdašnjem, rekao mi je da zna za blasfemiju, ali šta da se radi.)

U tom smislu u Ninu sedamdeset i šeste prošlog veka vođena je zamašna rasprava o pravu nastavnika i pedagoga na veroispovest, ali i prava na sekularnost, to jeste uzajamnog nemešanja crkve i države. (Nedostatak Mirka Đorđevića i Branka Žbutege je ogroman, nemerljiv.)

„KRALJ:Zašto ste uvek u tim oblacima?HAMLET:Ne, Kralju, ja sam odviše na suncu.KRALJICA:Hamlete dobri, promeni mračni lik,Pa gledaj na kralja kao prijatelj.Nemoj neprestano oborena okaTražiti dičnog oca po prašini. Ti znaš: opšta je stvar, da sve živo mreKroz prirodu u večnost prelazeć“ (Viljem Šekspir, „Hamlet“)