Drumovi će poželeti

Dakle, na određeni način, ili na svaki način, možda je koridor, region, oblast u kojoj nije posebno neophodno „iznositi dokaze“, dovoljno je „proći“ recimo od Čačka do Gornjeg Milanovca i tu se za počinjeno nalazi toliko dokaza da intervencija tužilaštva, i sudova, a posebno policije nije nužna.

Tu je prosto u pitanju prezumpcija kretanja, iliti njegovog ometanja. Da li jedna takva drumska situacija, te rasprostranjenost usputnih naselja, čiji žitelji, potpuno s pravom, kada su tu već nastanjeni, uz put šetaju decu u kolicima po koridoru, ima ikakve veze sa ranijim ministrovanjima sadašnjeg ministra urbanizma koji je činodejstvovao kao ministar za kapitalne investicije u vladi 2003, te ministra za infrastrukturu u vladi 2007. godine. Ima li to ikakve veze sa činjenicom da vam je od Beograda do Čačka potrebno pet sati vožnje, i opet, ima li to ikakve veze sa „stranim“ ili „našim“ investitorima koji će nam doći, baš tim drumom, ili pravcem. I vratiti se.

Misliti o ovakvim stvarima, kako je to moguće da je ono što je do sada bilo moguće i nadalje biti moguće i to tako očigledno, meri se i broji rupama i zakrpljenim asfaltom, uvodi u krajnji nihilizam, što je u suprotnosti, zar ne, sa mobilizacijom građana da makar ne bacaju đubre svuda unaokolo, za šta je potrebno nešto malo patriotizma, i nadasve, osećanja da je zemlja po kojoj hode ili voze se, bar malčice njihova. Da je ne doživljavaju kao predeo za razvaljivanje i dalju varvarizaciju.

Dokle će to biti moguće, da očigledno ludilo, građevinsko i urbanističko, kao proizvod korumpiranog i dogovorenog sistema, „voleo bih da budem“, i biva, traje i traje, i traje.

I zašto je reč baš o ministru za građevinu i urbanizam, u kontinuitetu sa kapitalnim investicijama i infrastrukturom. Pored očiglednosti njegovih zasluga. Piktoreskni ministar ima jedan verbalni kapacitet posve osebujen. On istovremeno voli, koliko on samo voli, da se svojim autentičnim jezikom obraća javnosti, i posebice je osetljiv na novinare koji ponekad stanu na put njegovoj originalnosti.

Svašta on kaže, pa se izvini, ako baš vidi da je njegovo mesto govora ipak malo opasno i za njega, i onda je sve u redu, izvinio se čovek, to je moralni čin. Domaćin, brate, i svi mi kao da smo kod njega u gostima.

Teško da ima boljeg primera privatne eksproprijacije javnoga prostora.

A nekako dođe da je mnogo „diskutabilnije“ to što on proliferuje kao verbalni iskaz, e ne bi li se nekako svi ti uređeni drumovi i sva ta divljačka infrastruktura zapravo manje videli. Rečju, bude nekako važnije što je on „kontroverzan“, ili nevaspitan, ili što rabi „govor mržnje“, što zaklanja njegov pravi govor mržnje, a to su infrastruktura i kapitalne investicije u ovoj zemlji, koje treba da privuku nove investicije. Koje su sada, infrastruktura i kapitalne investicije, dobile i svoju kulturnu nadgradnju, a to su građevinarstvo i urbanizam, dakle nešto što bi se moglo dovesti u vezu ne samo sa praktičnim, već i sa lepim, te bi se moglo reći da je pređašnje ministrovanje sada postalo nekako rafiniranije.

Njegov dar za vređanje, onako malo sneno, simpatično lukavo, gotovo ludo, „iz malog mozga“, u svakom slučaju nekako narodsko i iskreno, nekako „sa mudima“, ili bez njih, odigrava jedno šibicarenje, pre nego što vi vidite da ste upali u rupu, i skrljali svaki auto koji nije džip, ili tenk. Dakle, Velimir Ilić je „narodski čovek“, „što na umu to na drumu“ (bukvalno) i on „odradi posao“ (bukvalno). Nezaboravan je bio kada je u sasma gospodskom kaputu hodao preko cigli bačenih po blatu u jednom poplavljenom regiončetu, to je bilo baš nekako „smešno“, kako je održavao ravnotežu ne bi li se domogao druge „infrastrukturirane“ obale.

Međutim, ono što je i infrastruktura i kapitalna investicija za Velimira Ilića jeste prostodušna bahatost, deminutiv za nasilje, verbalno i praktično.

Ministar za građevinu i urbanizam na svaki način legalizuje nasilje, on ga institucionalizuje i sprovodi, zapravo potpuno je identično to što on izgovara i to što iza sebe ostavlja, on neprekidno formatira dozu nasilja, u jeziku i u betonu. I to je ta rušilačka i uništavajuća energija graditelja (voleo bi), koja se u klovnovskom ludilu inauguriše kao bespovratni put u varvarstvo, u kontinuitetu.