Država i udari

Svečana akademija „u čast i slavu proglašenja Federativne Republike Jugoslavije, uz 70. godišnjicu održana je u Muzeju istorije Jugoslavije 29. novembra u 11 časova u organizaciji Društva za istinu o NOB-u i Jugoslaviji, Avnojevskog foruma Josip Broz Tito i Jugoslovenskog centra „Tito“. Dve hiljade i prve godine kada smo u Muzeju 25. maj igrali „Bordel ratnika“(CZKD, Ana Miljanić) Muzej i „Kuću cveća“ čuvala je nekolicina vojnika, kada su videli glumce i svakoliku pozorišnu instalaciju uzmuvali su se i pitali šta se zbiva. No, uskoro je sledilo i objašnjenje, vojnici su zbunjeni, jer su prvo čuvali Tita, pa Slobodana Miloševića, a sada ne znaju koga i šta čuvaju.

Na taj isti dan, 29. novembar, Dan Republike Jugoslavije, Federativne i Socijalističke, „dogodio se“ „državni udar“ u današnjoj Republici Srbiji sa završnicom Premijera na detektoru laži, poligrafu, zbog „Kurura“, ali ne Jovice. (Nebojša Stefanović: „Premijer prošao poligraf“, ovo „prošao“, simptomatično je ne samo za studente psihologije, za Stefanovića jeste važno da li je „prošao“ ili nije „prošao“, jezik odaje.) Posle je sledio spektakl, konferencija za štampu u zgradi Siva ( jednom od najreprezentativnijih zdanja jugoslovenske Moderne). Za vreme pres konferencije, vrhunske institucije Srbije (države), ugledali smo „predstavnike policijskih redova“, i one sa kukuljicama (dobro poznatom odevnom predmetu svih ovih godina, od 1991. pa nadalje). Kako se sa ovim „događanjem“ reafirmisala dramaturgija, kao strateška disciplina (naslov Basarinog teksta sa dramaturškim završetkom da „puška na zidu u prva dva čina, mora da opali u trećem – Čehov“), preostaje mi citiranje opšte poznate priče o čobančetu koje je u više navrata vikalo „u pomoć narode, poješće me vukovi“, te i poslovice, sa obzirom na datum „događanja“, kako izgleda kada sa konja spadneš na magarca.

Decembra prvog, na dan formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bio je inicijalni skup u Muzeju Istorije Jugoslavije, gde smo dva dana ranije u povodu 29. novembra otpevavali sa horom „Braća Baruh“ himnu „Hej Sloveni“, oko niza aktivnosti koje se imaju organizovati za 2018., Sto godina Jugoslavije. Pre“zasedanja“ inicijativnog odbora, Irina Subotić, neumorna, i Jelena Todorović, nova snaga, proveli su nas kroz Dedinjske dvorove, tako se to sada zove, Stari dvor (kralj Aleksandar), ili Kraljevski dvori i Beli dvor (Princ Pavle), sve je to u žalosnom i derutnom stanju (i bez struje).

E sada, iza ograde Dedinjskih dvorova prema Lisičjem potoku nalazi se golemo naselje teško opisivih novih zgrada veoma nalik na prištinska naselja. Na samom vrhu Dedinja umesto tomahavkom srušenog Maršalata JNA nalazi se zdanje Američke ambasade u izvedbi „Gemaksa“, preko puta je „Vila Ema“ Filipa Ceptera, je li jasno – jasno je. Tokom čitave ture kroz Dedinjske dvorove rečeno nam je da je sve besprekorno održavano u vreme Jugoslavije zato što su dvorovi korišćeni za ono za šta su i sagrađeni, kao stecište suverena. Kada je hteo da definiše državu, njene institucije, Kralj Aleksandar je sazidao dvor, kao znak državnosti, te je u te svrhe i korišćen, i u Kraljevini i u Republici, današnje stanje pokazuje svako odsustvo suverena i suverenosti, države. U kojoj se „dogodio državni udar“. Izanaliziran i izoriniziran, sa svake strane, tematski, mizanscenski, dramaturški, pravno, duhovito, svaka čast svima onima koji nalaze snage da se suprotstave banalnosti i nihilizmu.

Takav skup ljudi „dogodio se“, bio je to pravi događaj, u Domu omladine u Beogradu na promociji knjige „Kazna i zločin“ Milana Radanovića i to 30 novembra. Samo zakonomernost, koja ipak postoji može tako tačno, između 29. novembra i 1. decembra da smesti promociju studije – „Kazna i zločin, Snage kolaboracije u Srbiji, odgovornost za ratne zločine (1941-1944) i vojni gubici (1944-1945)“. Najava j glasila „Nova studija Milana Radanovića o ratnim zločinima snaga kolaboracije u Srbiji detaljno analizira teror nad pripadnicima Narodnooslobodilačkog pokreta, ali i civilnog stanovništva. Opširna naliza arhivske građe i sekundarne literature nam pružaju temeljiti uvid u počinjene zločine četničkih formacija Draže Mihailovića i oružanih snaga Nedićeve vlade. U knjizi se rekonstruišu i neki važniji aspekti iz historije ravnogorskog pokreta koje revizionistička historiografija ignorira, naročito kada je riječ o ukazivanju na značaju dviju amnestija iz 1944. i demistifikacija mita o gubicima četnika maja 1945“, iz uvoda Krunoslava Stojakovića, koji je i izdavač (Fondacija Roza Luksemburg) ove knjige. Učesnici ovog razgovora su bili Milan Radanović (autor), mr Vladan Vukiš (recenzent), dr Milivoje Bešlin (recenzent), Milovan Pisari (recenzent) i Krunoslav Stojaković (urednik i moderator).

Nije se moglo ući, onda je počelo popunjavanje redova, te su binu ispred koje su promoteri činodejstvovali popunjavali i popunjavali mladi ljudi, tako da se formirao jedan horus veoma impresivan, koji je čitav skup učinio nekom vrstom areopaga, uz prisustvo „arhonata“ (Republika). Tom skupu nedostajali su Moša Pijade i Lola Ribar. Bila je to učionica protiv ludnice. Junak večeri, Milan Radanović, govorio je sa snagom motivisanom potrebom za istinom, uz gromoglasnu podršku skupa. Čulo se „U šumu!“, i to neposredno pošto je Radanović „priznao“ da je komunista. Sedelo se, stajalo, živo, živo, zorno. Jedan od eupatrida antifašizma (bilo ih je prisutnih iz SUBNOR-a, Saveza antifašista i mnogih drugih) je rekao da proces rehabilitacije Nedića nećemo dočekati nespremni i nazvao knjigu „Kazna i zločin“- oružjem, dok je drugi borac rekao da je Milan pravi gerilac i u istoriji i u životu, i da sada, pošto je otkrio svoj identitet, bude spreman na sve jer danas levica sedi u krilu desnice. Ali ne i levica na ovom skupu.

Na naslovnici knjige „kazna“ piše manjim slovima, a „zločin“ velikim, knjigu je prelomio ko drugi nego grupa „Škart“.

A onda smo ušli u drugu polovinu nedelje, Ministarski sastanak OEBS-a u Beogradu i to u Beogradskoj areni. Ni u Muzeju istorije Jugoslavije, ni u SIV-u, već u Areni.