Eh, da je ovo jedina šteta

„Uvek smo imali neke sindikalne prostorije dole u bolnici, u njima nije bilo nikoga, tuda se prolazilo“, (ona je veoma mlada pa se ne seća nekadašnjih samoupravnih i sindikalnih sastanaka, jedna od onih veoma dobrih novih mladih žena koje svim silama pokušavaju da decu „izvedu na put“). „Onda su u tim prostorijama počeli da se pojavljuju neki ljudi, onda neke pite, onda se tu stvorilo i neko meso. Prvo je tamo, niže, odlazilo razno osoblje bolnice“ – (dakako da su čistačice najmanje odgovorne za njihovu zloupotrebu i tokom samoupravljanja, uvek se govorilo da „neće čistačice“ govoriti šta i kako treba da se radi) – „a onda su počele da odlaze i sestre, sestre su bile zadužene da pozovu i po nekog lekara“.

Pišem, naravno, o pivnicama, o tome kako nastaje to što danas vlada, što je ušlo u drugom ili trećem napadu u sve institucije. Prvo su se odgajali u vreme sankcija i sive ekonomije, pa onda razvijali u razne formacije, neprepoznati često u vremenima u kojima se na snagu i na količinu i na povezanost sve može. Sada su u svim institucijama ovog društva i države. I razaraju ih.

Neko je na društvenoj mreži stavio fotografije od kojih duša boli. One su iz Ripnja, snimljene nakon mitinga predsednika republike na čelu naprednjaka i liste za beogradske izbore. „Lider“, „čelnik“, „na čelu“, „vođa“ prvi među prvima koji drmaju feudima, blatnjavim da blatnjaviji ne mogu biti, sve do određenog vremena pred izbore, kada se asfaltiraju, upravo na vreme da ostave utisak i da živalj bude zadovoljan i prezadovoljan.

Fotografija, naime, pokazuje gomile belog hleba, onog najjeftinijeg i vunastog, nije somun, nije lepinja, poređanog i odbačenog na ciglenom zidu, pljeskavice su pojedene, ali su bile takve da nisu mnogo omastile ili omirisale preostali hleb. Je li to marketing ili propaganda, ili je izraz ljubavi prema gladnom narodu, u čije se ime jednači narod, partija i vođa?

„U prvom trenutku višestranačja nije se shvatao značaj marketinga u politici, ili političkog marketinga“, parafrazirano govori u „Danasu“ Zoran Đ. Slavujević, redovni profesor u tekstu „Od nihilizma do totalnog marketinga“(Demostat). Čini mi se da bi moglo i obrnuto, od totalnog marketinga do nihilizma već od 2003. kada put političkog marketinga trasira Boris Tadić,“čiji je svaki, čak i trivijalan potez praćen intenzivnim marketinškim aktivnostima. Nastavak te prakse, koji je u mnogome nadmašio Tadića, posebno u orijentaciji na svakodnevni publicitet silovanjem medija i do tada neviđenog reklamiranja na granici podnošljivosti.“ Silovanjem. Činom poniženja.

Lep, uljudan, „edukativan“ analitički tekst profesora Slavujevića. Kada slušam i druge uvažene profesore i analitičare, neke, ne sve, imam utisak kako razložno i na distanci, kao da žive u jednoj demokratskoj i uređenoj zemlji, raspravljaju o mnogim manama vlasti i opozicije. Zbilja, kao da se radi o ravnopravnom položaju i u marketingu. Radi se o probijanju svih kulturoloških opni, o provali buke i besa, i zagađivanju terena glupostima, lažima i balonima, o scenama na ivici smešnog, a opet tako dramatičnog i ivičnog, uznosećeg i ponižavajućeg, euforičnog i depresivnog, nasilnog i ružnog sve sa donjim rakusima snimanja vođe. Mikrofonima, instaliranim govornicama, natpisima, ljudima koji nadiru za vođom, u brzom hodu. „Mi idemo“, „“Krećemo“, nadiremo, osvajamo, zaokružujemo, jurišamo…

Bilo bi dobro pročitati, može i ponovo, „Masovnu psihologiju fašizma“, Vilhelma Rajha, nadirućeg i prodirućeg libida, a nije loše dohvatiti se pred izbore i knjige „Slušaj, mali čoveče“.

Živimo u gradu i u zemlji u kojime i u kojoj građani piju i piće vodu uz sadržaj senkrupa na Savskom nasipu, po sred remi bunara, mogu popiti i ponešto što izbacuju bivši predsednik republike Srbije, i njegova uvažena porodica i ostali što u taj krunski savet spada.

To je naše pričešće.

To je brend sve sa haljinama ala Kejt Midlton. Vlasnici neopevanih kuća sa podzidima i svakojakim arhitektonskim zahvatima, preko sto i trideset takvih, imaju i svoje udruženje, a udruženje ima i predsednika koji je takođe profesor i koji kaže „Eh, da je ovo jedina šteta“.

Da biste shvatili mizanscen, razmere, i apsolutan razor prirode, malo je reći zagađenje, citiram arhitekticu LJubicu Slavković („Ne davimo Beograd“) koja to opisuje ovako: „Malo smo zidali na Savskom nasipu, jer nam se može. Tako nas naučio predsednik Toma, digni nelegalnu kuću u zoni obaloutvrde, ugrozi Beograd i branu od poplava, ubodi septičku jamu što bliže reni bunaru da sve fekalije idu direktno u pijaću vodu Beograđana (prijatno), uništi prirodu, razjebi rampu i vozi auto po nasipu, proćeraj i kamion svako malo i uopšte pišaj po sirotinji. Konačno, na Savskom nasipu u odabranom društvu.. Što svima da bude lepo kad može samo nama?“

Kako mogu svi ovi ljudi neljudi, divlji graditelji, uključujući predsednika države, da u markiranoj garderobi i svim tim gedžetima provode vikend ili šta već (uostalom, kako imaju vikend kada toliko rade), nad pijaćom vodom građana ovoga grada, u sred šiblja i đubrišta koje proizvode, u čemu je tu trik? Kako se zove ta bolest?

I sada, od mnogobrojnih adventističkih jezera koja snabdevaju vodom gradove Srbije (Vrujci-Užice) na kojima su sazidane vikendice, garaže, perionice, nastao je svojevrsni turistički brend Srbije. I marketing.

Koliko razumem marketing počiva na slobodnom tržištu, politički marketing na tržištu političkih ideja. Kao što znate, mnogo toga počinje od „Coca-Cole“, to je brend, ali ako nema konkurencije, onda je to monopol, i svi piju samo Coca-Colu. I svi preko svega, sve vreme, iz svih izvora slušamo i gledamo, ko još nije odustao, Aleksandra Vučića i SNS.

Nema nikakvog političkog marketinga, već samo nihilizma, ponižavanja ljudi do mentalnog i fizičkog bola. Do izluđivanja.

Hajde da kažemo da su između republikanaca i demokrata u SAD, postojale neke granice, u marketingu koje se nisu prelazile. Donald Tramp ih je prešao. I onda postaje sve moguće. Pod Aleksandrom Vučićem je sve moguće i ništa nije nemoguće, sve racionalno je iracionalno, a sve iracionalno je racionalno. Pa tako i u ovoj kampanji. Relativizacija je urodila irelevantnošću koja je vrhunski cilj „vere“ u budućnost. Verujem i to je to. Mnogo i za vremena koja nazivaju postčinjeničnim.

Nema tržišta političkih ideja, ne čuju se, u pitanju je samo propaganda.

Propaganda karakteristična za autokratske režime. Prošla su vremena kada je Kemal naredio da mu se napravi opozicija, da bude parlamentarna Turska, i da bude demokratija.

Da parafraziram Zorana Đinđića (Na današnji dan 1997. godine za gradonačelnika Beograda izabran je Zoran Đinđić, nije pisao dr Zoran Đinđić) koji je napisao da radikali nisu politika, već mentalitet, besramnost koja kada sve svede u blato poziva na dijalog. Bez stida i srama. Otuda se „drugima“ urlikajući kaže „Sram ih bilo“, „da ih bude sram“, uvrede uvređenog, ne znam u koliko je slika to ruženje naroda i istovremena identifikacija sa njim. Ista ona nesreća koja međunarodne političare naziva po imenu, kao i svakog uostalom, i istovremeno ih napada za zaveru. Ne tražite logiku. To je opasan put, kao i voda zagađena sa Savskog nasipa.