Estetika otpora

Oni drugi, ne bi li zaustavili nasilnike i omogućili predstavu pevali su „Kada bi svi ljudi na svetu“ Arsena Dedića.

Da parafraziram Olivera Frljića iz jednog skorašnjeg intervjua – može li demokratija da izađe na kraj sa fašizmom? I kada je kraj, ili početak, nečeg sasvim drugog, do političkih i medijskih diskursa u kojima se sučeljavaju sloboda i nasilje? Ili, kako misle „politički korektni“, „dva ideološka stava i politike“. Tako što će se „snage reda“ pozvati da izbace i one koji pevaju „Kad bi svi ljudi na svetu“, zagovornici mira, slobode stvaralaštva i razumevanja među ljudima.

Prošlog petka u Kinoteci prikazan je film Lordana Zafranovića „Zalazak stoleća – testament Lordana Zafranovića“ uz prisustvo autora i zvaničnika Republike Srbije.

„Film je izrađen od arhivskih snimaka nastalih u produkciji ‘Hrvatskog slikopisa’, koje autor kombinuje sa snimcima sa suđenja Andriji Artukovići (ministru u vladi NDH), sa presekom vlastitog filmskog opusa, zaključno sa snimcima rata devedesetih godina dvadesetog veka koje zloslutno poentiraju da se rat nikada nije završio…“, stoji u najavi televizijskog prikazivanja ovog filma na RTS-u („Politika“, utorak, 25. april)

Naravno da u nastavku citiranog teksta piše „kontroverzni“ hrvatski reditelj sa češkom adresom…

Taj „kontroverzni“ reditelj je u razgovoru sa kolegom Goranom Markovićem na tribini „Osvajanje slobode“ u Czkd-u 1997. godine rekao kako je u njegovom životu i radu postojao trenutak kada je imao da odluči, da li će u svoja kola staviti svoj film, ili svoje dete. Bilo je to u času u kojem je bio prinuđen da iznese kopije svojih filmova, iz studija u Zagrebu, među kojima je bio i film „Testament“. O zločinima počinjenim u NDH.

Gledali smo u Kinoteci tri sata i petnaest minuta „muke po Lordanu Zafranoviću“ („Muke po Mati“) ili „Testament Lordana Zafranovića“.

 Nalazimo se između dva osnovna toka filma: filma o događajima i film o filmu, odnosno o mogućnostima reprezentacije zločina u dokumentarnom i igranom filmu. I istovremeno se, kao i Zafranović, suočavamo sami sa sobom. Činjenicama i vlastitim slikama. I pre i posle svega kako je gotovo nemoguće izaći na kraj sa osećajem sopstvene odgovornosti pred traumama čije je ponavljanje nemoguće sprečiti, ni tekstom, ni slikom, ni govorom, ni prizorom. Možda bi ovaj film bio razumljiviji svima onima koji nisu upućeniji u istorijska zbivanja, da su dokumentarni prizori naznačeni mestom radnje, vremenom, te ostalim informacijama, kao i da je Zafranović kao narator dao podatke o „kontroverznoj“ sudbini njegovih ostvarenja, zabranama, bunkerisanjima, ometanjima svake vrste, i ugrožavanja i njegovog, umesto što je izlagao stavove i mišljenja o prirodi subjekta kojom se bavi – suštinom režima NDH. Međutim ono što je magmatično u ovom filmu upravo jeste istovremeno pulsiranje svih slika u svesti gledaoca, da bi otkrio prirodu zločina fašizma nad ljudima, prirodu istrebljenja svakog „drugog“, konačno prirodu fašizma.

U jednom času Zafranović kaže da nam se pred očima odigrava sve ono o čemu smo čitali, sve ono što kao najveće zlo postoji kao dokument, kao literatura, kao filozofija i kao film, a onda sve to ponovo gledamo u stvarnosti, nenaučeni istorijom, već i kao upozorenja pred ponavljanjem, koje traje.

 Zafranović skoro još tinejdžer, student, sa već nasloženim slikama najstrašnijih zločina, baš kao što smo u mladim danima saznali i videli slike, dokumentarne filmove, o nacističkim zločinima, pročitali dnevnike, Dedijera… logori, rake i streljački redovi. Od tada pokušavamo da shvatimo izvorište države – društva nasilja. Zašto i kako je moguće da je zločin politika. To Zafranović ponovo pokušava da odgonetne i da odgovori filmom „Testament“ 1993. godine. Vidimo Artukovića, koji i pola veka nakon sprovođenja politike zločina tvrdi da je politika zločina, da je zločin opravdan. Kao što je to tvrdio i delovao pedeset godina ranije kada je zločine činio. Da je bio u Nirnbergu bio bi jedan od najupornijih optuženih u pravdanju zločina.

Ovaj u osnovi pedagoški i prosvetiteljski film Zafranović je bespoštedno iščupao iz sopstvene traume koja ne da da se zlo „prevaziđe“, i relativizuje, već da se osudi i ne ponovi. A naši su životi, pa i Lordanov, isuviše kratki da bi se pravda namirila. I to je ono sa čim se Zafranović bori iz kadra u kadar. Sa nabojem da izgovori sve, dok nije kasno, dok ne preostane nešto što na vreme za vrat uhvatio nije.

Pretpostavljam da bi mnogo toga bilo razumljivije pa i delotvornije u „Testamentu…“, da Zafranović ima veću ekipu saradnika na ovom filmu. Ali, on je mnogo sam, i to jeste i film o usamljenosti spram materijala i kadrova zločinaca koje su zločinci snimali sami o sebi i kadrova iz Zafranovićevih filmova o zločinima tih zločinaca.

U filmu „Testament…“ Lordan Zafranović prilaže osnivanje Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske (ZAVNOH, Plitvice 1943).

Međutim, otpor fašizmu u Hrvatskoj, „druga strana“, bio je snažan i skupo je plaćen, na njegovom tragu su oni, publika koja peva „Kad bi svi ljudi na svetu“.

Kerestinac, logor, formiran 1941, još u vreme jugoslovenske i hrvatske banovine – zatočeno je i pobijeno stotine hrvatskih komunističkih intelektualaca i antifašista – Ognjen Prica, Božidar Adžija, Otokar Keršovani. Uhapšen je i Ivan Meštrović. Gradiška je logor za intelektualce i komuniste. Postupak obezglavljivanja naroda poznat nam je, zar ne, iz skorašnjeg iskustva poslednjih ratova.

I tu smo kod „Estetike otpora“ Pitera Vajsa u temelju predstave „Naše nasilje i vaše nasilje“.

Jer Vajs govori o onima koji su se po cenu života suprotstavili nacizmu i to u obrazovnoj sprezi intelektualaca i radnika. Stradali su, ubijani su, giljotinirani tridesetih u zatvoru Plecen, u Berlinu, i njima je danas posvećen Muzej otpora, u Berlinu.

I to je ono što manjka u Zafranovićevom filmu koji se završava sa 1992/93, otpor fašizmu.

Nakon toga, vremena u kome je film završen, nastaje nova povijest. Koju gledalac filma „Testament…“ ima u svojoj svesti i u svom uvidu, u stvarnosti.

I u kojoj leže uzroci intenzivnog postojanja one „prve strane“, koja se jednači u „demokratskom dijalogu.“

Tačno je da su se predsednici Republike Hrvatske i Srbije, Ivo Josipović i Boris Tadić, skladno družili, i da su tada odnosi dve zemlje bili na vrhuncu. Međutim nastojali su da kompromisima i „prevazilaženjem“, i kohabitacijama sa onom „prvom stranom“, osiguraju današnju „sigurnost“, po cenu iste demokratije koja se ne brani „cvetanjem hiljadu cvetova“. Teror počiva i na slabosti liberala.

Naravno, da je nemoguće a ne setiti se prekida predstave „Sveti Sava“ Narodnog pozorišta iz Zenice u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 31. maja 1990, kojim je nagovešten rat. I kako ne čuti uzvik i urlik progona prilikom reprize (spremili su se) predstave „Vaše nasilje i naše nasilje“ Olivera Frljića u Narodnom kazalištu u Splitu („Marulićevi dani“), predstave koju sam videla i o njoj izvestila sa premijere u Beču, gde „najprovokativnije“ (ovo uvek ide uz „kontroverzno“) nije bilo izvlačenje austrijske zastave iz one ženske stvari, najradije bih je nazvala pravim imenom, ali u Splitu, kada se na tom mestu na koje jure silovatelji iz naše novije istorije, našla hrvatska zastava, jeste. A čitav kompleks pitanja islama i hrišćanstva, kolonijalizma i neokolonijalizma, „našeg nasilja, i vašeg nasilja“ jeste bio provokativan kako i dolikuje predstavi koja bespogovorno otvara traumu, i konfrontira je sa pristankom i lažnom pristojnošću nad zlom i nasiljem.

Što ostavi Zafranović, dohvati Frljić. Po cenu prebacivanja na onu drugu, nacionalnu stranu, po cenu proboja kroz optužbe i pretnje za izdaju državnosti koja ima nepoželjno stanovništvo i „stabilnost“ otkupljenu po tu cenu, optužbe za jugoslovenstvo, a sa tim i za komunizam. To se očituje u ovdašnjim prilikama „našeg nasilja i vašeg nasilja“. I za komunizam, naravno, to ide skupa. (U samoj predstavi odnosi nacionalnog, religijskog i klasnog složeniji su do bola njihove upotrebne zamene u svrhu političke uzurpacije.)

Postojali su Kerestinac i Gradiška, postojao je otpor fašizmu, zlu i nasilju u civilnom pokretu otpora koji je združeni narod oslobodio straha, otišao u partizane, i tako pobedio u Drugom svetskom ratu. Pobedila je estetika otpora.

Danas na upozorenje, na alarm pevamo „Kad bi svi ljudi na svetu“ na tragu onoga što je ostalo izvan „našeg nasilja i vašeg nasilja“, i to ostaje kao veliki trenutak koji je „isprovocirao“ Oliver Frljić.

Zafranović je katarzično pokazao zlo, zločin i nasilje, Frljić otpor i estetiku otpora; oni se usuđuju da, po nemalu cenu, kazuju ono što najviše boli.