Faust u Herceg Novom

Ako se za nekoga može reći da je proputovao čitav svet, u svetu se školovao, gledao, slušao, punim plućima disao i udisao, a potom izlagao radove i izlagao se, onda je to Srđan Vukčević, umetnik, slikar, autor koji kao po lestvici pretrčava i objedinjava sva tri Geteova nivoa – zanata, veštinu i umetnosti.

Na trećem nivou Vukčevićeve kuće u Herceg Novom, u njegovom ateljeu gde ovih dana nastaje portret prelepe mu bratanice, u prostoru između četiri užeta upravo se nalazi u natprirodnoj veličini crna skulptura „Mlade godine Johana Volfanga Getea“. Nije lako zaspati sa iskušenjima i izazovima prizora (objekta).

Lidija Merenik opisuje i analizira kuću, zdanje Srđana Vukčevića u Herceg Novom, naknadno sam pročitala njen tekst u Srđanovoj knjizi, no kako se stvari ponekad dogode, ušla sam u taj envajroment u sumrak i izašla u ranim jutarnjim časovima sa neodoljivom potrebom da sačekam i vidim šta bi se odigralo ukoliko bi svi prozori bili otvoreni za doček sunca i njegovu svetlost. Jer to zdanje, koje nije muzej, a na prvi pogled moglo bi se reći, pogrešno, taj stvoreni svet živi, skoro nisam videla toliko prisustvo uspomena na kulture, civilizaciju, Mediteran, Evropu, a koje su živuće, kao detinjstvo u kome prebiva inspiracija i kreacija. I gde je Vizantija dobacila do instalacije sav potonji uticaj na Oksident.

Vukčević je, naime, ručno obradio elemente epoha, od antike, pa preko osamnaestog stoleća do sadašnje postmoderne estetike u kojoj je dozvoljeno onoliko koliko se sme, ume i može. Podovi, vrata, zavese, nameštaj, velika ropotarnica oblikovanja, izrađeni, isprodukovani, fundus provučen kroz prošlost, te kombinovan smelošću sigurnog uvida i talentovanog interpretiranja, otet od propasti. Stolovi su postavljeni kao upravo završena daća, ali i kao doček nekog novog venčanja ili rođenja. U napravljenoj, kreiranoj kući Srđana Vukčevića bore se život i smrt, izabrana usamljenost i potreba da se od konačnosti otme sve što se oteti može, i preda nekome i nečemu. Napravio je jednu tajnu, pomalo zastrašujuću, da sve što postoji može istog časa nestati, ukoliko se stvaranje ne produži. Posebno mesto oko koga se igra jesu Maroti, lutke na štapovima, ili okačene o štendere (u njegovom ateljeu) iznad koga je kupola u kojoj prebiva Mediteran, iz vremena kada je povezivao Istok i Zapad, kada su njime plovili brodovi sa ljudima i robom, iz vremena kada se stvarala ukrštenost kultura, i plodnost prepletaja, sve što je činilo bogatstvo i otvorenosti. To, valjda, što traže ogromni, turizmom izazvani kruzeri i što predstavlja još jednu stavku u „all inclusive“, ili što pomoću naplate karata može održavati „tržišnu“ kulturu u projektima „Kreativne Evrope“. Ali u toj kući nema nikog, i niko ne kupuje karte da bi u nju ušao, u njoj prebivaju duhovi i lutke, i ne puštaju one koji ne mogu da ih vide.

U bašti Vukčevićeve kuće, doma (nije zgrada), ima izvora, zidova, kamena, obrada, uglova, biljaka odasvud, i hercegnovljanskog blaga, miriše jasmin, beli paviljoni skrivaju atelje u kojima se taj svet stvara.

Vukčević je diplomirao u klasi Stojana Ćelića na Likovnoj akademiji u Beogradu. Ćelićev atelje u Ulici Lole Ribara bio je stecište, svet, u njemu se gledalo, slušalo i razgovaralo, odgajalo mišljenje i delanje, čitalo, lovilo i tražilo nadahnuće, sumnjalo i verovalo, u progres. Šta li je danas u tom ateljeu?

Nema ni Mirjane Koke Mihać, kod nje je Vukčević magistrirao. Znala sam je živeći u kući u koju je dolazila i gde se njene slike nalaze, meni je poklonila svog Stojana Cerovića, portret u zlatu. Bila je i sama kao zlatna žica, tanka i čvrsta.

Zlatni listići na inkrustacijama svodova kuće Srđana Vukčevića, i po objektima koje pravi. I svakojaki drugi materijali, bizarni sami po sebi, kao i u kolažima, u sklopovima. Perje anđeosko i đavolski astragan.

„Moram pre svega da kažem da sam tokom godina kao dugogodišnja profesorka beogradske Akademije, radeći sa velikim brojem darovitih devojaka i mladića, samo nekoliko puta imala sreću da pred mojim očima izrasta i rascvetava se blistavo i dragoceno lice prave umetnosti.

Ovi trenuci svečanosti stavljaju onog koji poučava u jedan nov i neobičan odnos prema učeniku, a to je odnos divljenja i zahvalnosti. Kažem ponovo da se ovo ne dešava često – mali je broj izabranih, a pravi umetnik je biće koje se retko rađa. Srđana Vukčevića umetnost je izabrala. Izabrala ga je da prenese svetu sve obilje, svu lepotu, tugu, divljenje, nežnost i tajnu kojima taj preobilni svet njega samog ispunjava, te da mu slikom vrati to svoje i njegovo zajedničko bogatstvo.“

Ovaj anticipativni opis Koke Mihać susreta sa Vukčevićem i njegovim likovnim radom, u svim formama, i u slici, čini se najpreciznijim kada je o današnjim rezultatima Srđana Vukčevića reč. Mnogo, jarko, trešti, viče, preliva se, ratuje sa „dobrim ukusom“, preteruje, krši što se prekršiti može, lepo je i boli. Tamo gde anđeli i čovek padaju, odlaze, nekuda, u prostor tonu, tamo su boje nežne i saosećajne, umekšavaju odlazak, na krilima. Ukratko, neograničena količina melanholije, i prisustvo smrti ispod jarke boje. Portreti, i kao slike i kao skulpture, i kao obrada već postojećih, jednom načinjenih objekata, subjektivni. Mnogo ljudi, istorijski kodiranih, i oni koji će to tek biti.

Duh mesta Vukčevićevog ateljea, čitava kuća u Herceg Novom, sadrži u sebi mnoge ateljee znane nam iz istorije umetnosti, te je Srđanov rad odavanje pošte i čin prijateljstva i ljubavi. Otuda to što bi moglo biti „slatkim“, no nije sentimentalno, već romantično onako kako to definiše Mario Prac („Agonija romantizma“).

U „Prospektiva“ autoportret Vukčevića, u belom mornarskom kompletu, bačen („u svet“), smelo i ludo, a onda glava, autoportret, izranja iz paunovog perja, u slavu prekršaja.

Onda sedi, uživo, u svojoj kreaciji, na jednom „obrađenom“ kanabeu i govori, priča, počelo je sa Krležom, i Belom, a onda je teklo do duboko u noć, kao u „Šeherezadi“.