Geneza cvijeta

Poseta Kseniji bila je povodu seminara, skupa, što ga u Centru za kulturnu dekontaminaciju pripremamo u novembru ove godine.

Pre izvesnog vremena, ima tome dosta, profesor Branko Pavić doveo je u Centar studente arhitekture na razgovor o prirodi jedne institucije, i inspiraciji ili uporištu njenog nastanka. Naravno, bilo je reči o Bogdanu Bogdanoviću i njegovom legatu da se za kulturu i umetnost uvek iznova imaju pronaći mogućnosti i prostori.

Međutim, kako nema više studija, Seoske škole za filozofiju arhitekture, Bogdana Bogdanovića, u Popovićima, niti uopšte mnogo toga, na različite načine prognanog i devastiranog, studenti su bili i pred izvesnom vrstom otkrića „lika i dela“ stvaraoca Bogdana Bogdanovića.

Te je jedna grupa, ženska, navalila da se pozabavi izložbom koja bi prezentirala Bogdana Bogdanovića, jedna vrsta tobogana kroz njegovo delo.

Ali, iz razgovora u razgovor ambicije su rasle, te smo na inicijativu (Ne da(vi)mo Beograd) Ljubice Slavković i uz pomoć Bojana Kovačevića pristupili celovitijem osvrtu na Bogdanovićev rad i njegov legat, ogroman, mnogostruk, gotovo neograničen.

Te je došlo do „projekta“. Kako to već biva u našim životima, oni postaju „projektom“.

U međuvremenu Centar je postao i stecištem arhitekata (ovogodišnji beogradski „Scapes: Lab“), bavljenje „Beogradom na vodi“ i druge akcije koje su u središte pažnje i bitnosti vratile urbanizam, grad i arhitekturu. Bavljenje javnim prostorom, vratilo je i subjekat, arhitekturu, u taj prostor, ili barem u bitku za njega.

Istovremeno, stiglo je i pismo Roberta Vilsona povodom njegovog predavanja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. On, naime, piše do koje je mere radostan što se na određeni način vratio kući, što je „kod kuće“. Kako je njegovo predavanje sadržalo i slovo o arhitekturi, to jest o pojmu celine koji proističe, iz njegove jabuke, tako je, kao student, predstavio grad, o čemu je i posle predavanja bilo reči, posebno u deonicama o Moderni, a kako je rukopis Vilsona, tekstura, upotreba fontova veoma nalik na ispisane Bogdanovićeve posvete na „Zaludnoj mistriji“, i uopšte, sročili smo jedno pismo Vilsonu, uz „dokument“, kao poziv za učešće na skup o vremenu, prostoru i arhitekturi i Bogdana Bogdanovića, sa pitanjem iz koje to zemlje Vilson govori i u koju se vraća, i kako je destrukcija jednog većeg vremena i prostora počela uništavanjem Bogdanovićevog „Partizanskog groblja“ u Mostaru.

No, kako se stvari slažu i imaju svoju zakonitost, ili baš ništa nemaju stiže, isto pre neki dan, pismo arhitekte Marina Rajkovića u kome piše: „Ne znam koliko me se sećaš – ali to je manje važno – važno je da ti ne zaboraviš da je Bogdan Bogdanović umro 18. 6, pre tačno pet godina. Ovo je važno zato što sam ja u mojim napisima podsećao da ste vi vrlo dostojanstveno 2001. podsetili tada novu vlast da je Bogdan Bogdanović u izgnanstvu – promocijom Ukletog neimara i sjajnom izložbom Knjige kapitela. Nadam se i da si nedavno videla i intervju Predraga Lucića – koji navodi da je Feral izdao Bogdana, pa bi verovatno i njega trebalo kontaktirati. Hvala, Marjane, hvala. Da, ona slova na zidovima kuće u kojoj su stanovali, stanuju, Bogdan i Ksenija, slova prokazivanja 'izdajnika' sasvim su drukčija od onih kojima Bogdanović piše, i crta.“

Vratimo se Cvijetu. „Prisećam se prvih skica za spomenik u Jasenovcu. Prisećam se zbunjujuće množine iscrtanih lavirinta koje sam, jedan za drugim, slagao na gomilu. Noćima i noćima trepereli su mi pred zamorenim očima prepleti zmijolikih šančeva ispunjenih vodom i zemljanih nasipa koji su podsećali na repove Luciferovih mračnih anđela. U središtu već opisane prirodne klopke, u čvoru reka, rukavaca i mrtvaca, počeo se postepeno, na crtežima razaznavati i moj magijski vrt prepun prolaza, neprolaza i mračnih demona. Teško je reći kud sam bio zabasao. Možda sam u prvom dodiru sa mestom zločina, užasnut, zapao u nekakvu naopaku filozofsku groznicu. Možda sam se upustio u mučna razmišljanja o premoći načela zla unapred upisanog u mehanizam sveta, pa sam tu pesimističku zamisao pokušao da iskažem jezikom arhitektonskih oblika.“ (Bogdan Bogdanović „Geneza cvijeta“)

Ti su oblici, crteži prosto božanski. Kroz njuh duva vetar mašte (Danilo Kiš o Krleži), slobode i dara, neba. Digao se Cvet iznad pakla, crteži zovu da treba gledati, gledati da bi se videlo.

„Jarkocrveni lampasi su za svaki slučaj podsećali na nimalo nežnu svemoć vrhovnog komandanta. Revolucionar je dobro prepoznavao propozicije ne samo revolucionarnog već i postrevolucionarnog teatra. Bila je to vrsta mudrosti kojom Pavle Karađorđević, Beograđanin od ranog detinjstva, Englez po vaspitanju, nije raspolagao, pa je zajedno sa izgužvanim trenčkotom i besprekornim melonom, a uz sočne oficirske psovke, 27. marta 1941, najuren da se više nikada ne vrati u svoj grad.“ („Geneza cvijeta Bogdana Bogdanovića“). Onda su se politika i „svetonazor“ promenili tako da su bile neophodne „Mrtvouzice“ Bogdana Bogdanovića, i one, na sreću ove sredine postoje. Cvijet, Cvet. I njegova geneza, danas, pet godina nakon Bogdanovog odlaska i u novembru – „Stvaralaštvo i celina, Bogdan Bogdanović“.