Gondola

Nema takvog puta kao što je Ibarska magistrala sa svim „usputnim naseljima“; nisu se pravili putevi ka selima, tako da su se žitelji slegli ka glavnom i jedinom putu, te tako „urbanistički“ izručeni postojećem „krvotoku“, po njemu se vladaju domaćinski, obavljaju svakodnevne poslove, pretrčavaju do komšija, kupuju i prodaju u malim usputnim radnjama, dovikuju se iz sveg glasa jer se od tutnjave kamiona drukčije ne čuju. Cela trasa pokazuje vrhunac preživljavanja i snalaženja, blesne ponekad uređeno domaćinstvo, tek toliko kao primer poređenja za moguću uređenost i lepotu.

Na izmaku četvrtog i početkom petog sata od polaska iz Beograda približavamo se Čačku, sto četrdeset i peti kilometar od Beograda. U tom gradu izlazi časopis za književnost i kulturu „Gradac“, osnovan 1974. (Dom kulture Čačak i Umetničko društvo „Gradac“) i čiji je 200. broj posvećen Miroslavu Krleži. Tim povodom Branko Kukić, urednik „Gradca“, posle četrdeset godina njegovog izlaženja kaže da je „Gradac“ „slika posledica, ali i otpor nesrećnim, burnim godinama obeleženim tumbanjima, zabludama, obmanama, rasulom, lažima koje su postale istina i opsenama koje danas doživljavamo kao realnost“. Zato Krleža.

Generacije su odrastale, obrazovale se i inspirisale sadržajima „Gradca“. NJegov urednik Branko Kukić obavlja misiju institucija, timova, instituta, univerziteta. Nemoguću misiju dostojnu najvećeg uvažavanja i divljenja. Ministarstvo kulture Srbije dodelilo je na ovogodišnjem konkursu svotu, sto sedamdeset i jednu hiljadu (i jednu), časopisu „Gradac“. Ova odluka dostojna je svakog odbacivanja i nepoštovanja. Ona je štetna po umetnost, kulturu i obrazovanje. Još jedna propuštena prilika da se sadašnjim i budućim generacijama omogući uvid u dostignuća, misao i saznanja savremenog sveta. Još jedan korak ka potpunoj provincijalizaciji i razgradnji, ka odsustvu iz tekovina civilizacija i kultura, a time i iz autorstva i mogućnosti stvaranja novog. Grad Čačak nema mogućnosti da ozbiljnije pomogne časopis (?) po kome je upisan kao kulturno mesto i mesto u kulturi. To što se „Gradac“ izvio iz Čačka i bio osnovica svakog razgovora o demotropolizaciji i demokratizaciji kulture, to očigledno nije uporište njegove dalje misije.

O čemu se, dakle, radi „na lokalnom nivou“ i na republičkom. Očigledno o tome da se kritička misao i intelektualna pregnuća kao uslov unapređenja stvarnosti svedu na minimum. Kako onda očekivati maksimum kada je reč o načinu na koji građani ove zemlje žive i opstaju.

Stigli do Užica, posle šest sati vožnje od Beograda. Sa Dovarja, sa visine, vidi se dole kolona automobila koja mili ka Zlatiboru. Pretpostavljam da će mnogi od putnika praznične dane provesti pored zagađenog jezera na Zlatiboru, „sa pogledom“ na zlatiborsko vikend naselje, grad sastavljen od kuća, od kojih mnoge imitiraju alpski stil, sa pogledom jedna u drugu, u bliskosti prozora sa pogledom iz kuhinje na susedsko kupatilo, i obrnuto.

Ako su vlasti u Srbije u nečemu imale kontinuitet, onda je to prema Emiru Kusturici i njegovom filmskom festivalu „Kustendorf“ sa centrom na Mokroj Gori, teritoriji koja mu je dodeljena, i čije se održavanje kao i festival održava i pomaže na sve moguće načine, te je tako bilo i ove godine, kada su Kusturica i „Kustendorf“ osvojili najviše na konkursu republičkog ministarstva.

Nešto potpuno obrnuto već dugo zbiva se u zlatiborskom kraju, u opštini Čajetina, čiji predsednik Milan Stamatović govori kako hoće da na narodnoj teritoriji, uz učešće naroda i u svrhe opšteg dobra, za dobro naroda načini gondolu, najveću, najdužu, koja bi razvojem turizma omogućila život i rad stanovnicima užičkoga kraja. I tu ideju stanovnici zlatiborskog kraja, dovedenog do ekološke katastrofe, čije finale sledi priznavanjem svih objekata divlje gradnje, sprovode u delo, otrežnjujuće, radnim akcijama.

„Mogu da me hapse, mogu da nam rade šta god hoće, ali nećemo odustati. Ako budemo ćutali i ako se ne budemo borili protiv toga, za pola godine nećemo imati za šta da se borimo. Ovo je poruka režimskim raspikućama da hoćemo da gradimo u skladu sa zakonom, ali ne možemo da dobijemo građevinsku dozvolu“, rekao je Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina, i najavio da će 8. maja nezadovoljni građani po dozvolu za izgradnju gondole otići u Ministarstvo građevina. (Danas, 3. maj)

Prva velika moba zlatiborskog okruga bila je u februaru ove godine, na taj način vršen je povratak državne imovine u nadležnost građana, i to posle dugogodišnje rasprave i svake druge borbe da se zajednička teritorija otme od prevarantske uzurpacije i privatizacije od strane grupa i preduzeća pod pokroviteljstvom vladajuće stranke, ali ne u zlatiborskom kraju, koji se izjasnio za lokalnu upravu, i Stamatovića na njenom čelu, upravo zato što on zastupa interese ovoga kraja i njegovih građana. Odlučila je realnost ekonomska i ekološka, a time i politička, na izborima. Primer srasta stvarnosti i izbora, biranja, ne glasanja.

Prvomajskoj gradnji gondole odazvali su se predstavnici Vojnog sindikata Srbije, Sindikata srpske policije, Unije studenata iz Užica, gosti iz Kine i Rusije, građani Užica, Požege, Arilja, Čačka, Kosjerića, Bajine Bašte, Ivanjice, Nove Varoši, Priboja, Prijepolja, Beograda, Novog Sada, Obrenovca, Kraljeva, Kruševca, Kragujevca, Knića…

Nakon višegodišnjih pokušaja da se javnost upozori iznošenjem primera pokušaja Ministarstva građevine da se bez naknade dodeli 2.213 hektara državnog vlasništva privatizovanom PK „Zlatibor“, za šta je odgovorna vlast u Srbiji, građani zlatiborskog kraja i njihov predsednik odlučili su da to spreče i sami izgrade gondolu, i odbrane se od vlasti. Mogu da se pobratime sa Vevčanima, Makedonija.

Šta zapravo znači i kuda vodi, šta spaja zlatiborska gondola. Uzeti stvarnost i politiku u svoje ruke da bi se ostvarilo opšte dobro. Akciju koja oduzima moć zloupotrebi. Inicijativu, angažman u svrhu zaštite staništa. Obnovu mobe i radne akcije. Radnog udruživanja i solidarnosti. „Ako bi nam državne institucije izdale dozvolu za gradnju gondole, nastao bi problem jer su sporno zemljište obećali da poklone svojim tajkunima i bliskim prijateljima. To bi im pokvarilo planove, a narod bi se širom Srbije ugledajući se na Zlatiborce, pobunio i zatražio ista prava u svakom delu naše zemlje“, kaže Stamatović.