Halo, predsedniče

„Zato nikoga u Srbiji nije iznenadilo to što kafana nije srušena.“ („Danas“, 8. avgusta)

„Policija odbila da asistira u rušenju divljeg objekta na „Pančićevom vrhu“.“ Zašto, zato.

Ima li odgovora na pitanje zašto, ima li odgovora na bilo koje zašto.

Odgovor je zato.

Zato što je i onom drugom koje nema zašto odgovor zato.

Zato je sve moguće, srazmerno tome da ništa nije moguće.

Gde je granica, gde su granice.

Na Kopaoniku, na „Pančićevom vrhu“, koji krasi divlje zdanje od hiljadu kvadratnih metara. Ma i da je onih „odobrenih“ sto i pedeset, šta će to čudovište na „Pančićevom vrhu“.

Ima dozvole, nema dozvole, ima senkrupa, nema senkrupa, ima rampe, nema rampe, ali šta uopšte rade vikendice, zgradurine (viletine) na „Savskom nasipu“. Sve ostalo je šibicarenje i procedura. Kao u Skupštini. Zar nas tom voluntarističkom čudu, tom apsurdu samouništenja, ne uči zagađivanje jezera „Vrujci“ i nestanak vode u Užicu, zar nas poplave 2014. nisu naučile o svim katastrofalnim konsekvencama divlje gradnje.

Zašto se i dalje to čini, zašto se divlji objekti unapred ucrtavaju u urbanističke planove. Zato što je to posledica korupcije i mafijaške države.

Granica je u glavama ljudi bez uvida da postoje granice, granice činjenja i nečinjenja, granice u shvatanju, ili, bolje rečeno, nagonu, da se može počiniti sve ukoliko su sila, moć, novac, vlast na jednom mestu u jednoj bezgraničnoj glavi, i u jednoj mnogobrojnoj grupi, udruženju, partiji, klasi koja ima osećanje svemoći i količine članstva. Mnogo se govori o bahatosti, „bahatiti se“, to se odnosilo na one druge, na one ranije, to je bilo sredstvo za dolazak na vlast, borba protiv korupcije uz podršku obespravljenih.

Sada, danas, reč je o osionosti i o samouništenju.

Predsednik opštine Požega ovih dana je odobrio da kafane i kafići rade do tri sata ujutro sa obrazloženjem da se mladima omogući provod i kako ne bi zbog provoda odlazili u druga mesta. Dečje vrtiće i jaslice zasad nije pominjao.

Ako se sećate, direktorka „Doma kulture“ Slađana Petrović Varagić u Požegi udaljena je, izbačena sa svog radnog mesta zbog svojih političkih uverenja, sud je odlučio da je takva odluka nezakonita, što nije onemogućilo nepravednost daljih postupaka, u kojima su kao argumenti navođeni Varagićkino bavljenje „dekadentnom umetnošću i otkupom slika naših istaknutih likovnih autora“. „Degenerisanom umetnošću““ bavila se ona. Kvarila je omladinu.

Direktorka „Savremene galerije“ u Subotici Nela Tonković uprkos svih, očigledno nedovoljnih protesta, smenjena je. Zašto, zato što ćemo „mi“ uvek naći proceduru koja odgovara zato na pitanje zašto.

Do koje će se bele zore moći provoditi mladi u gradu čiji je gradonačelnik pretio čupanjem grkljana. Tu bi provod mogao i duže da potraje srazmerno kontekstu dozvoljenog, u kome je sve moguće, sem opšteg interesa i normalnosti.

Na svaki upit da li je moguće da se radi ono što se inače ne radi, građani ove zemlje odgovaraju „zašto se čudite kada je sve moguće“. Ostaje mi u pamćenju rečenica Aleksandra Nećaka („Jevrejska opština“) kad je na pitanje kako komentariše otvaranje propagandnog štaba „SNS“ u nekadašnjoj bolnici i koncentracionog logora „Staro sajmište“ odgovorio da ne zna šta reći kad ljudi rade ono što se inače ne radi.

Koliko puta u toku samo jednoga dana prisustvujete radnjama za koje mislite da ne mogu biti počinjene, i koliko puta naiđete na odgovor da je to moguće, zato što je i ono sve drugo moguće. Tako smo čuli i da sada, već simbolički, za celokupno stanje dozvoljenog, mogućeg i nemogućeg, kafana na „Pančićevom vrhu“ nije jedino čudo koje se na Kopaoniku „dešava“. Ima i drugih objekata, koji se, za našu utehu, uvećavaju iz dana u dan. Da znamo da proces devastacije svega onoga što smo nasledili i što ulažemo u budućnost zasad nema kraja.

Ono što se ulaže u budućnost dece i omladine jeste da će moći da se provode do mile volje, ne moraju ni u školu da idu, omogućiće im se da budu jeftina radna snaga, ukoliko ne odu iz Požege, Beograda, Subotice, Niša, sem ukoliko se „ne snađu“ i ne učlane, ne pristanu na pravilo da ništa nije moguće jer je sve moguće.

Hoćemo li tako sačuvati ćirilicu, progonom „degenerisane umetnosti“, obesnaživanjem institucija kulture i provodom umesto svakog mišljenja.

Ispred koga Rada Trajković govori, pita „Predsednik“, teško je utvrditi koga on to pita.

Ispred sebe govori Rada Trajković. Ispred svoje borbe i iskustva.

Uz pitanje zašto, i odgovor zato što mi se tako hoće, moguće je postaviti i pitanje ko govori, kome govori i šta govori.

Pored kompromitovanja politike kao radnje u svrhu opšteg dobra, ipak u politici kao i u pozorištu postoji samo stvarni autoritet. I teško da se to može nadomestiti retorikom koja to zapravo nije, i spinovima, optužbama, denuncijacijama i govorom koji podrazumeva da se sve može izgovoriti bez posledica. Svakog, sa sopstvenim integritetom i autoritetom proglasiti za neprijatelja.

I to je taj „patriotizam“, koji se odnosi i na žrtve, „zaštita jezikom“, „literaturom“, „sentimentom“ koji ih dovodi u pitanje. Sa obaveznom upotrebom u napadu na „druge“, prethodne, domaće i međunarodne „izdajnike“.

Bila sam u manastiru „Dečani“ (bila sam član jugoslovenske pa srpske komisije „Uneska“ za vreme Dragoljuba Najmana i Jovana Ćirilova, kada se uspelo sa zaštitom niza ili roja kosovskih manastira, bio je to dugogodišnji i naporan rad uprkos mnogim okolnostima, ali se uspelo sa zaštitom manastira „u visokom stepenu opasnosti“, što je bio najveći mogući stepen zaštite, i ovoga se sećam zato što niko ne pominje učinak Najmana i Ćirilova). Bila sam u „Dečanima“ pre nekoliko godina, u Peći je bio interkulturni, i interreligijski skup na kome je otac Teodosije rekao da kulturno blago, manastiri pripadaju svima.

Nisam srela igumana Savu Janjića, srela sam njegove kolege, razgovarali smo u savršeno održavanoj blagovaonici, otac Petar pokazao nam je sve; i kuhinju i podrume, i magacine, i smočnice, i grejanje, sve savršeno. Organizovano, uređeno i proizvodno, delatno. Govorim o održavanju neizmerne lepote „Dečana“, o radu koji omogućava postojanje lepote i dobrote. I o legitimitetu, autoritetu i autorstvu.

Ko je „Dečane“ video, mora biti neljud da optuži Savu Janjića za bilo šta što nije u skladu sa „Dečanima“. „Visokim“. „Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja“ (Šekspir). A da ne govorimo o politici i političnosti. I sa kojim pravom, pravom stvarnog autoriteta?

Sa pravom postojanja onog objekta na Kopaoniku, koji je granica, granica postupanja sa prirodom i ljudima, sa nasleđem, onim što imaju, a svakim danom sve više nemaju da naslede deca po kafićima do jutra. Nije granica samo prostorna i teritorijalna, ona je i vremenska, ona je u sistemu vrednosti, u glavi, u kvalitetu i dignitetu života ljudi, što višem to širem. Teško je razumeti kad se ne obrazlaže, već vređa, kad se ne odgovara, već zagovara, kad se napada ono što se brani snagom ličnog, stvarnog autoriteta i dela.

Na zakazani dan rušenja „katedrale“, „manastira“ na „Pančićevom vrhu“, katedrale ovog sistema, kafanskog i kafanstvujućeg, pojavili su se „neki“ ljudi u crnim majicama sa znakom vuka, za koje niko ne zna ko su već trideset godina. Vlast na vrhu Kopaonika, vlast nad ovom zemljom. Čuvari njenih granica. Oni su i objekt koji čuvaju srce Srbije. Koje kuca i puca od devedesetih do danas, i koje ruši ono što se ne ruši, i sada ono što se ne zida. Nasilje nad nasleđem i onemogućavanje budućnosti. Ministar Stefanović neće na njih, već na Vesnu Pešić. Bravo, ministre, halo, predsedniče.