Hej, Gazela

Sasvim se precizno sećam dana u kome sam u novinama videla kako odlazeća Koštuničina vlada nije potpisala investicione zajmove za obnovu Gazele, i za Klinički centar, bilo je još nešto za četiri stotine miliona evra, ali se sada od besa, ne mogu setiti šta je to bilo. Događaj mi je ostao u pameti zato što sam toga dana bila u Kliničkom centru, te sam videla kako moja prijateljica Nada Kovačević, gastroenterolog, pretrča preko raskopane pasarele, pa preko blatnjavog travnjaka, te ulete kroz prozor u susednu kliniku, lekari su lepo stavili cigle iznutra, pa su obilazili pacijente upadajući kroz prozor.

Onda sam pročitala vest o nepotpisanom kreditu. Kada se na to nadodaju izjave Simona Greja, predsednika Svetske banke, o tome kako povlačimo samo deset posto iz obezbeđenih sredstava, onda se mi, sa pravom možemo pitati jesu li oni opljačkali narod.

Ne naciju, nego narod.

I nisu „pare“, jebene „pare“, nego je novac, ili finansijska sredstva, a svi, uključujući medije, govore o parama, baš nekako od kada ih nigde nema, za narod, a ne za naciju.

Baš nekako kada se dogovaraju kako se to Srebrenica zove, kako se to „što se dogodilo“ imenuje, baš kao da se to nije imenovalo „onda kada se dogodilo“. Nego će se o tome dogovoriti. Dogovoriti međupartijski, jer „činjenice nisu ono što jesu, već ono što se dogovorimo da jesu.“

Dobro, seća li se iko da je posle petog oktobra bila formirana Komisija za istinu, beše u Beogradu veliki skup u organizaciji B92, bio je i Borejn, i Mihnik, i svi članovi Komisije sa iskustvom iz procesa u Južnoafričkoj uniji, reče Borejn da je svaka komisija i njen rad specifičan, i da iskustva drugih samo mogu da pomognu, ali se ne mogu primeniti kao recept, jer taj rad, rad Komisije za istinu svuda je specifičan u odnosu na stvarnost.

Te je formirana Koštuničina komisija za istinu, nekome se njen sastav dopadao, a nekome ne, no sada, mimo svega, šta je ta komisija uradila. Ništa nije uradila.

E, sada će ti isti da potpisuju peticije i da se ponovo dogovaraju.

Možda će se dogovarati i oko izjave oko Gazele, hajde da se dogovorimo u kome je ona stanju i da izdamo saopštenje. A u međuvremenu da se nanosamo svih tih odela, i kamilhar kaputa, i navozamo svih automobila i popijemo i pojedemo sve što se popiti i pojesti može, i sateramo onoliko žena koje ni u jednu sigurnu kuću ne mogu da stanu.

Bila sam u Mostaru sa Bogdanom Bogdanovićem kada su stare mostarske arhitekte raspravljale o tome da li „prvo most, pa Mostar“, ili prvo Mostar pa most.

„Kako građenje spada u stanovanje? Odgovor na to pitanje objasniće nam šta je zapravo građenje, shvaćeno iz perspektive suštine stanovanja. Ograničićemo se na građenje u smislu pravljenja stvari, i zapitati, šta je napravljena stvar. Neka most poslu.i kao primer našem mišljenju.

Most se „lako i moćno“ njiše iznad reke. On ne povezuje samo obale koje već postoje. Obale se pojavljuju kao obale tek kad se most izvije preko reke. Obale ne leže nezavisno jedna od druge s obe strane reke, već se odnose jedna prema drugoj upravo zahvaljujući mostu. Most razdvaja jednu stranu od druge. On dovodi reku, obalu i predeo u uzajamno susedstvo. Most sakuplja zemlju kao kraj oko reke. I tamo gde most natkriva reku, on njen tok usmerava prema nebu time što je za trenutak prihvata u zasvođenu kapiju i što je odatle opet pušta. Most na svoj način, k sebi prikuplja zemlju i nebo, božanstva i smrtnike (Martin Hajdeger „Mišljenje i pevanje“).

Nije dosadno. Prelepo je. Hej, Skadar na Bojani, hej „Na Drini ćuprija“,hej Gazela. Ne mogu da spavam od tih napuklina, a vi. Baška sva ironija sa „čuvarima mosta“, baška sva „target“ ironija. Iskeženo lice jedne istorijske nemoći.

Ne možete se dogovarati oko toga, oko Srebrenice i oko mosta. A naročito se ne možete dogovarati oko toga da li te dve pukotine, rane, traume, prekidi, raskidi sa čovečnošću i solidarnošću, imaju veze. Imaju. Samo nešto treba i misliti, pored toga što treba vladati.

Hoću da znam, kao građanin ove zemlje i ovoga grada ko je odgovoran za negu onih četiri stotine stabala u Bulevaru, koji krsiste imenom monarha, i sada su „bolesna“, pa ih treba saseći. Zašto su bolesna. Zašto boli. Niste ih sadili, i nećete ih seći.

Nećete praviti dalje štetu. Je li to ima veze sa zločinom, ima. Zločin je poseći drvo. Da li hoćete da svi stanari koji treba da ostanu bez hlada i bez doživljaja svetla treba da skoče kroz prozor, da „pošalju uvo“, nos, skalp, šta.

Bez mosta i drveta čovek ne može da živi, možda može samo da postoji. Ne znam kako će Subotica da živi bez srušenog pročelja Pozorišta, oko čega će da se skupi, oko one građevine koja će stajati vekovima u centru grada. O kom i kakvom identitetu je reč.

„Hajde Jano, hajde dušo konja da prodamo. Da prodamo, da prodamo, samo da igramo“.

To se peva na Svetosavskoj priredbi. Lepa pesma i tačna. Samo postoji čas kada se proda i konj i kuća, a i ta toliko pominjana duša, duša naroda. I kada se narod nađe bez ičega, na ulici, ili na drumu, a bez mogućnosti da se oko nečega skupi.

„U jednoj Republici porok nije samo moralni, već i politički zločin“ (Bihner „Dantonova smrt“).