Hektor iz Starčeva

Kada prođete Pančevo, pa pored Rafinerije koja sva u noći svetli, krenete poludesno, nakon osam kilometara je Starčevo, u Starčevu je Dom kulture, a u Domu kulture Kreativni klub za mlade. Odlazeći u Kreativni klub na poziv Jordana Filipovića, urednika, mislila sam da će „mladi“ biti srednjoškolci, nešto sam se i pripremala, tema je bila „Može li se i kako izaći na kraj sa nasiljem“, pa sam vrtela po glavi nekolike idejice kako ne bih upadala u opšta mesta, plašeći se, naravno, da ne kažem nešto što već zaudara na poznate interpretacije „mladih“ kao ovakvih ili onakvih.

Mladi nisu bili „mladi koji ne znaju ništa niti ih bilo šta zanima“, kao što nisu bili ni „mladi koji će rešiti sve što do sada nije rešeno“, već su to bila deca, reč je o učenicima osmogodišnje škole „Vuk Stefanović Karadžić“, i ženskima i muškima, te o dva „voditelja“ razgovora, jedan je bio Nenad Živković, znam čoveka kao novinara, ali se uspostavlja da je on sada i pomoćnik direktorke Kancelarije nacionalnog saveta za decentralizaciju Republike Srbije, a drugi voditelj bio je Momčilo Mrcković koji za sebe kaže da je bravar. Ne znam kakav je bravar, ali sve što je rekao i kako je decu zazivao i propitivao bilo je da bolje ne može biti. Posle razgovora shvatite da su tu bile i nastavnice, iz svega što se na razgovoru „dogodilo“, dobre nastavnice.

Kako to nastaje, nasilje, je li to u čoveku, ili se to nekako napravi. Uvod beše, tako, niz slika iz stvarnosti, bez onog „treba da“, ili „mora“, ili „ne treba“, sve da ne bude dogmatično i dosadno, ali zbilja bez prilagođavanja dečjem uzrastu ili potrebi da im se bude simpatičan pa da prođe neka poduka.

Naravoučenije, nije tačno da treba „govoriti srpski da te ceo svet razume“, i nije tačno da narod i deca razumeju šta se kaže samo onda kada se govori prostim ili prostoproširenim rečenicama, bez „razuđenosti“, naročito asocijativne. Diskusija koja je nastala, a niko nije uglas govorio, niti je bilo upadanja, ni prekidanja, bila je zapravo o vrednostima.

„Da li je Hektor bio u pravu kada je zaštitio, pred svima, brata Parisa, ili je trebalo da ga ostavi da sam izađe na kraj sa Agamemnonom. Je li to kukavički, pred svima, pogaziti reč u ime bratovljevog života. Kakvu odluku doneti? Da li je i danas tako, odabrati nečiji život ili biti junak pred svima.“

Ko su današnji junaci?

„Hajde vi meni kažite zašto su svi pobrojani junaci iz inostranstva, ili su iz istorije“, reče desetogodišnji dečak držeći glavu između dve ruke.

I da li pre junak postaje neko ko je siromašan, pa radi, i sam nekako napravi nešto važno i za druge, ili junaci nastaju iz bogatih familija koji već imaju sve, pa im je start lakši. Kako se iz opšte nevolje izbaviti? „Imati ili biti.“

„Zašto nastaje nasilje?“ Zato što vidiš da to neko drugi čini, zato što nekoga mrziš, zato što si prekraćen, zato što su drugi prema tebi nasilni, zato što pod pritiskom eksplodiraš, zato što si ponižen, jeste, kažu deca, ali sve to nije strašno onda kada je to nekako pojedinačno i malo. Međutim, nasilje je opasno i veliko kada se neko protiv nekoga udruži, kada iza nasilja stane sila, i stane vlast, onda kada nasilje čine bogati nad siromašnim, onda kada se formiraju grupe, pa i stručnjaci za nasilje, osvedočeni nasilnici, onda kada je nasilje organizovano „sa strane“, ili „odozgo“. Kada ono postane sistem kojim se ljudi, i deca, drže u strahu. I onda kada ne smeš da kažeš da je u pitanju nasilje jer se bojiš. Kada je u miru, kao kada je u ratu.

I kad je taj rat bio, kakav je to rat bio. Čuli su nešto, da se priča, različito se priča, ali uglavnom grozno. I da se to „desilo“, ali da to niko nije hteo. Da li se to nasilje, od koga se bojiš, može iskoreniti? Šta da radimo? Da se radi, i da se stekne, može, ako vrediš i ako si skroman, i ne smeta ti to što si siromašan ako vrediš, a vidiš da oni koji imaju ne vrede, i nisu nešto naročito, opet će desetogodišnjak, najmlađi u razgovoru, ali već očigledno čovek od poverenja.

„Da te biramo za predsednika“, prvo povika onaj što mu je Hektor draži od Ahila.

Zbunio se mališan, pocrveneo, ali mu je nekako bilo milo, i svima nama bilo je drago i milo. Stolice u Kreativnom klubu su jako pohabane, ne znam da li je bilo grejanja, ali bilo je hladnjikavo, svi su bili u jaknama, ma može i bez mikrofona, neki napor je uložen u bojenje da bude veselije, zidovi su oblepljeni plakatima i fotografijama. Na kraju razgovora nastalo je opšte javljanje i grljenje učenika i nastavnika, nas ostalih. Bila je to jedna jako uzbudljiva javna rasprava o opštem dobru učenika škole „Vuk Stefanović Karadžić“ u Kreativnom klubu u Starčevu.