Hrana za sve

Sigurna sam da će građani ili stanovnici, ili pešaci, uspeti da se nekako provuku između centara demokratske moći, da se izmigolje između sve samih vrhova hijerarhija i subordinacija, opštinskih, gradskih, državnih, lokalnih, a posebno regionalnih u interpretaciji Mlađana Dinkića.

Nekako će, kao voda, da nađu sebi put, između automobila, da se provuku kroz gradilišta, da rukama pridrže zidove koji osvajaju trotoare, pa da ih malo razmaknu.

Ili će „da se snađu“, ili ih neće biti.

Znam da sam na „pravu da znamo sve“ gledala sadašnjeg ministra trgovine i usluga Slobodana Milosavljevića kako na promociji svoje knjige recituje stihove, najdraži mu je bio o rođenju sina, i počinjao je sa „Rodio si se“. Zaista su „bili svi“. Literarni pokušaji su važniji nego ‘leba da se jede i mleka da se pije. „Duhovnost“ je uopšte toliko prevladala jadni kukavni materijalni svet da, uistinu, samo se budale bave tim običnim stvarima kao što su zemljoradnja i kultura.

Zaista me je duboko potresla ona plastična kutija, koja se nosi na pijacu kada se pođe po mlečne derivate, sir i kajmak, u rukama Amfilohija Radovića, iz koje zaliva, ili krsti, ili blagosilja grob Vuka Bećkovića. Sira nema, ali plastike ima.

Veoma se trudim da shvatim zašto je „duhovnost“, izazvala toliko pustoši i toliko kiča.

Iskreno mislim da je ama baš sve zaslužilo nešto malo više dostojanstva.

Istina, za one koji vole izvinjavajuća poređenja, pogotovo ako su u pitanju evropski primeri i u Engleskoj, koliko čitam, humanističko obrazovanje nema danas više šta da traži, umetnost postaje nepotrebna, redukcijom „luksuza“ do podobnosti građana.

Na pitanje Danice Vučinić, B92, o mišljenju komiteta Danijela Servera, o kapacitiranosti naših elita za formiranje i organizaciju države, te za mogućnost „izlaženja na kraj“ sa nasiljem i korupcijom, ministar vojni Šutanovac odgovara da to mišljenje nije tačno, ili nije precizno, jer je naša policija sasvim dobro kapacitirana i organizovana.

A čini mi se da se pitanje odnosilo na celokupne snage jedne zemlje da povezano i sistemski „izvuku“ čitavu zemlju u jedan sistem.

Pre neki dan na stranicama ovog lista objavljen je upit Vuka Stambolovića o stvarnom postojanju ove države. I njenih institucija.

Čini mi se da se o tome da ozbiljno razmisliti.

Sa svih strana se čuje „neka to država reši“.

Neka država reši snabdevanje mlekom, neka država reši funkcionisanje sudstva, kao da sudstvo nije država, pa ni predsednica svih sudova, Nata Mesarević. Možda i ona može da izjavi „neka to država reši“.

Država je nešto što svi koji su država pokazuju iza leđa, iza njihovih leđa se nalazi to što će sve da reši, država. I donošenje zakona. Od onog o huliganima do onog o zabrani pušenja, a kako vidimo već su poslanici i partije počeli da puše, kao i uvek.

Država postaje jedan imaginarni, virtuelni subjekt kao i „duhovnost“ na kojoj počiva, jedna ploča koja se ne okreće niti sama oko sebe, niti oko Sunca.

Zato mislim da je ona mudra žena sa početka teksta koja je rešila da sama ode po mleko kod proizvođača sasvim u pravu i da je njen predlog racionalan i praktičan.

Možda će doći dan kada ćemo svi, mimo institucija, poći po nešto.

Ili da proizvodimo sami, hranu i kulturu.

Uskoro će pasti snegovi, moraćemo da čistimo sami.

E pa vidite, nekada su građani to radili, mislila sam da će to sve biti bolje, i da će biti još više ljudi sa lopatama na ulicama onda kada sve bude privatno, pa će svi biti motivisani da čiste ispred svojih vrata. Nekako se to nije dogodilo, više se čistilo kada je postojalo opšte dobro.

Zaključak je jasan, opšte dobro je okomica države, na to se država lepi i izgrađuje, od ideje opšteg dobra zavisi motivacija ljudi da se angažuju oko „tuđeg“, pa i svog života, da izađu na kraj sa kičem i nasiljem, tako uspešno venčanim, i da ponovim, a izgleda da se sve mora ponavljati, „poštedite me fizičkog bola, a duhovni prepustite meni“.