I da i ne

Ova predstava izvedena u jesen 1999, dakle posle Nato intervencije, raspravlja o prilikama u Nemačkoj posle poraza, naime, filozofi Broh i Cilzdorf vode prepisku u kojoj Cilzdorf, povratnik, govori o mukama uspostavljanja nove Nemačke, njene demokratije, o nemaštini i strašnom stradanju, dok Broh, uvažavajući sve opise, neprekidno pita „Ali gde su nacisti“. Ovaj dijalog vodi se u kontekstu Brehtovog komada „Čovek koji kaže da, i čovek koji kaže ne“. Pri punoj svesti da su neposredne analogije ćorav posao, ipak ove predstave se upravo ovih dana često setim. Broha je igrao Predrag Ejdus, a Cilzdorfa Ljubivoje Tadić. Instalaciju predstave Branka Pavića činili su paketi Crvenog krsta, i toga se ovih dana često setim. Ali naročito onog „Ali gde su nacisti“.

U „Tvornici“, sledećeg jutra, o kontekstu predstave govorili su David Albahari, Drinka Gojković, Vladimir Arsenijević, Slobodan Šnajder… Bila je krajnje zanimljiva konfrontacija beogradskog i zagrebačkog iskustva, otvorena su traumatska pitanja, recimo, da se ona daju podvesti pod jedno zlorabljeno, a ne izvedeno, a to je „suočenje sa prošlošću“.

Dakle, ja se 5. oktobra sećam sa jednim dosta ozbiljnim i napornim predtekstom rada čitavog niza ljudi na pripremi kulturne osnove jednog budućeg društva. I to pre svega svih onih koji su kritički delovali sa antinacionalističkih pozicija, i koji su protiv rata bili ne zato što je on izgubljen, nego zato što je uopšte vođen. Nisam sigurna da je to bila i okosnica mnogih partijskih politika.

Posle razgovora žurili smo u Beograd, jer smo svi znali da rezultati izbora neće biti sve što će se dogoditi.

Oklevala sam da pođem za Kopenhagen, tamo se održavao jedan od onih evropskih skupova koji su neštedimice raspravljali o globalizmu i identitetu. Jedan od najsavesnijih evropskih novinara Arne Rut, i još neki svet, upravo su govorili o rastu desnice sa obaveznim pozivanjem na imigrante, kada je u širokom luku, sav ozaren, pritrčao beogradski fotograf na radu u Norveškoj i viknuo, „Beograd, pogledajte Beograd!“

Bio je to 5. oktobar.

Sutradan, počinjao je novi „panel“. Ušla je mlada dama sa zaista ogromnim buketom crvenih ruža i dok mi ih je predavala, rekla je: „Čestitam, ja razumem šta se kod vas događa, iz Češke sam.“

Uveče, dok smo sedeli u nekom restoranu, prišao je čovek i rekao: „Čujem da ste iz Beograda, čestitam vam, ja sam ministar spoljnih poslova Danske, tu sam na večeri sa sestrom, ne mogu da odolim a da vas ne pozdravim.“

Tako je to bilo. Svet je bio zaista otvoren za nas.

I pun poštovanja prema suverenom narodu. Za njegovu mirnu revoluciju, možda i za nelevičarsku provenijenciju građanskog otpora koja je uspela da savlada jednog totalitaristu, jednog nacionalistu, ali i jednog komunistu. Tada su u Bjarlicu, kada se samo setim, i predugačke pantalone Vojislava Koštunice izgledale više nego simpatično. Činilo se da će osmeh nadvladati grč na licu. I da će se već nekako za demokratiju izboriti jedan demokratski nacionalist, ili nacionalni demokrata, a u svakom slučaju čovek bez ikakve leve provenijencije, da u opisu ovih svečanih trenutaka ne upotrebim grublju reč.

Silan svet je tada dolazio, između ostalih i Žak Širak, stotinak najbitnijih političkih i privrednih ljudi iz Francuske, za vreme večere u Palati federacije na kojoj je, na početku sa „Marzeljezom“ izvedena i himna „Hej Sloveni“, a na tanjirima i ’bešteku’ bio grb SFRJ, dok se žamorilo za stolom primetila sam da u njegovom čelu, Zoran Đinđić ima gestove uzdržanosti i zamišljene usamljenosti.

Tada su nas svi, i jedni i drugi, i treći, uveravali da će sve biti dobro, da nema razloga za skepsu, konačno, svi su i hteli da bude dobro, i uspešno. I pravedno.

Ne bih se ovoga prisećala da me na to nije potakao u svom jučerašnjem tekstu Zoran Živkovic, čovek koji je umeo da kaže da prvo moraju uhapsiti njega, gradonačelnika Niša, pa tek onda studente. Čovek koji nije oklevao da se nađe na mestima bombardovanja u Nišu, čovek koji je onoliko „ratovao“ u vreme „energije za Srbiju“, koji ima legitimitet i suverenitet.

Pa svi mi dugujemo nešto, osnovno, jedni drugima. I ima onih, i starih i mladih, za koje to, osnovno, predstavlja sve. Što se ne može ukrasti, što se ne može privatizovati, sa čim se ne može trgovati, a i onih koji i nemaju bilo šta sa čim bi trgovali, toliko ima korisnih stvari, korisnih radnji, ali ipak, retko je šta lepo kao biti ponosan. I to ne kao navijačko krdo u nacionalnom transu i sa onim nesretnim plastičnim zastavama koje se obavijaju oko sebe, u nedostaku bilo čega drugog.

Konačno da se vratim na naslov ove rubrike, nastao posle 5. oktobra, te evo ponovo Hane Arendt: „Ljudi jesu slobodni – za razliku od posedovanja dara za slobodu – samo dok delaju, ni pre ni posle toga: jer biti slobodan i delati jedno je isto“.