I mora se od nečega živeti

Sećate se Zafranovićevog filma „Okupacija u dvadeset i šest slika“.

Samo u tom filmu nasilnici nisu imali kukuljice.

Ovi nasilnici iz ovoga rata i potonjeg „izbijanja mira“, imaju kukuljice.

Sećam ih se iz Mostara, devedesetih, pa redom.

Zadavanje straha osnovna je namera terora. Taj teror igra se uživo godinama.

Neću sada nabrajati sve ranije strahote koje su proživeli oni što svoje mišljenje iznose javno u javnosti, koji se potpisuju ispod onoga što govore i pišu, ispod onoga što zastupaju, neću prosto zato što mi to izgleda kao relativizacija potonjeg zverstva.

Kao na obrazlaganje zločina prethodnim zločinom. I još zbog nečega, a to je što zahtevi, protesti, peticije, saopštenja nisu sprečili da se teror obnavlja, što dokazuje da javna reč ne sprečava umorstvo, ali ga zato čini mogućim. To stanje, repeticija zločina i protesta protiv zločina, izaziva osećanje stida. Je li „stid već revolucija“ i da li se telesno mora stati iza reči, pogotovo u nedostatku ili nehtenju nošenja oružja.

I sam pozvati policiju, ili hitnu pomoć, kada se svi razbeže, pa čak i oni, koji bi u nekoj drukčijoj situaciji potapšali po ramenu Teofila Pančića i rekli da je baš to dobro napisao i da se sa njim slažu. Šta više, mogli bi ga zamoliti i da sledeći put bude „oštriji“, da „im“ kaže sve što oni ne mogu reći ma gde radili, ili ne radili, i ma koje partije članovi bili, ma kako bili subordinirani, jer oni imaju decu, i mora se od nečega živeti.

Pa šta se onda dešava u jednoj ljudskoj zajednici kada se mora od nečega živeti, a rad nema nikakvog smisla.

I u času vesti o stengama na Teofila Pančića setila sam se Biljane Kovačević Vučo koja je umela da kaže da izgleda glava mora da padne da bi između izgovorenog i počinjenog, između spočitavanja „izdaje“, izvikivanja, pretnji i realizacije, umlaćivanja, bila uspostavljena dokazljiva veza.

Jer, kako dokazati ono što se naziva atmosferom, prokazivanjem, duhovnošću, mobilizacijom „patriotizma“ koja navlači kukuljice i bije, a može i da ubije.

U svakom slučaju, sračunato je da, kao anonimno, pod kukuljicom, zada bol, strah i cenzuru.

Da demonstrira da se ne može tako misliti, pisati i govoriti.

Registar intenziteta i kakvoće takvih pretnji i izvršenja pretnji veliki je, manje ili više sofisticiran i može se dovesti u vezu sa „kriznim“ momentima političkog života koji je, u stvari, stalan.

Frakture na licu i glavi jesu frakture virtuelne, himerične političke projekcije nad opisom stvarnosti. One su kazna za detektovanje realnosti, oni koji biju sprovode teološku volju, ideološku opsenu koja pravda nedostatnost i neutemeljenost njihovih života.

I tu volju sprovode po većim i manjim mestima, po danu i po noći, za vreme i posle rata, od Hrtkovaca do Jabuke, da ne nabrajam, svi znamo sta se „događalo“.

Ali svedoci nisu omiljeni, nisu omiljeni oni koji o zločinima i opacinama, raznim, teško shvatljivim, smrtnim i besmrtnim, pišu i govore. Koji ih imenuju i čine vidnim.

Zato se „publika“ za vreme činodejstvovanja nasilnika nad Teofilom Pančićem razbežala, naučila je da je suprotstavljanje rizično, a svedočenje opasno. I nije da je bilo prisutno malo ljudi, te postoji realna opasnost da i oni dobiju batine, nije u pitanju samo fizički, već i metafizički strah od suprotstavljanja i svedočenja.

Prizor nasilja nad Teofilom Pančićem zaista je zastrašujući.

Nasilje je zastrašujuće. I ono hoće da nas uči, kao pse u Pavlovljevom eksperimentu, da budemo mirni po svaku cenu, da ne reagujemo kada je neko živo biće u našem prisustvu zlostavljano, vređano, ponižavano. Nasilje hoće da se mi mirno raziđemo.

Da zaboravimo. Da možemo da kažemo kako ništa nismo ni videli, ni čuli, kako nismo bili tu, ili smo bili mali, nismo bili obavešteni, niko nam nije rekao o čemu se radi, nismo se bunili za to, zato što se nismo bunili zbog onog ranije, da poričemo ono što je bilo, da poričemo ono što jeste, da se ne mešamo, da „mirno spavamo“, da spavamo i da sanjamo.

Gadno je biti budan a da pri tome ne radite u De-Beu.

Koliko treba napora da se određena čednost, određena naivnost, ili „šokiranost“ pred nasiljem zadrži, da se sačuva elementarna, normalna ljudska reakcija, užasnutost, da gađenje ne spreči izjašnjavanje, da se zadrži poverenje u uveravanje rečima, da se ponavlja i ponavlja. Evo, dok ovo pišem gledam u letak „Dosta zločina“, štampan na dan umorstva Zorana Đinđića, u potpisu „Građanke i građani Srbije.“