Ima li terora vlasti

Da li je ministar ili gradonačelnik „kompletan idiot“, i da li je „nesumnjivo da iza onoga što se desilo u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu“. Koji su došli da podrže, kao građani, a ne kao idioti, privatnu tužbu ministra protiv nedeljnika NIN, protiv urednika Milana Ćulibrka i novinarke Sandre Petrušić, što su ministra na naslovnu stranu stavili ispod fantomke, trebalo je da na naslovnoj strani objave samo fantomku, bez ministra, njegovog lika i dela, kako ne bi naneli duševnu bol privatnom licu ministra policije Nebojše Stefanovića. I okupili se oko projekta podrške i solidarnosti sa ministrom ispred Višeg suda u Timočkoj gde su državni neprijatelji broj jedan, privatna lica, građani, istakli parolu „Protiv terora vlasti“. Jer „ozbiljno, odgovorno, sa dostojanstvom i ponosom u interesu građana Srbije“ tvrdimo da nikakav teror ne postoji, i da njih „pedesetak“ ispred gradske vlade, „što sam video svojim očima“, koji protestuju zbog rušenja u Savamali (Andrija Mladenović u intervjuu sa Jugoslavom Ćosićem, N1) svojim kvantitetom, svojom količinom, zanemarljivi su. „Kompletni idioti“ koji su divljali po Savamali, te sudbonosne noći od koje mira i sna nema, već čitavih sedam meseci su van domašaja, dok će NIN imati odmah da odgovara zbog slike i prilike ne baš isto, ali skoro kao u vremena profetskog ministrovog zakona o medijima 1998. (a sada premijerskog „imam pravo da kažem“). Ima li terora vlasti, kao privatnog ili ministarskog, da li privatna ličnost „radi svoj posao“, ili to čini ministar.

Iz Makedonije stiže vest kako je Kulturno-umetnički centar „Tekstil“ u Štipu efikasno kamenovan kao upozorenje najave da će 8. decembra udruženje građana „Glasnost“ u njemu održati akciju radnika i umetnika upravo pod nazivom „Glasnost“, i to u prostoru, na mestu radnje, koje je od tih istih radnika i umetnika oduzeto. Privatizovano, kako bi i jedni i drugi bili u posedu privatnosti u kojoj su slobodni da kopaju po kontejnerima (kao i u Srbiji).

Likovni umetnik i aktivista Filip Jovanovski, dobar čitalac Vajsove „Estetike otpora“, inicirao je uzajamno obrazovanje tekstilnih i kožarskih radnika, razvlašćenih, i umetnika, razvlašćenih, kako bi „Tekstil“ povratio njegovoj javnoj i produktivnoj nameri. Pred izbore u Makedoniji sledile su kamenice kao upozorenje da je država baš ono što sam ja, „u ime građana Makedonije“, i “ privatnih lica“.

U ime „duševne boli“ domobranitelja koji su povređeni navodnom izjavom Radeta Šerbedžije koja nikada nije izgovorena onako kako bi se želelo da jeste, „regionalno“ pitanje na N1 prilikom Šerbedžijinog gostovanja glasi – da li može odgovoriti ko su agresori, a ko su žrtve.

Ne mogu a da se ponovo ne setim svojevremene izjave Dubravke Ugrešić da zna ko će biti kriv za ratove devedesetih. „Filip David i ja“, rekla je Ugrešićeva. Civili su žrtve, a naoružane i nenaoružane vlasti agresori. Setih se i kako je Mirjana Marković izjavila, u vreme svoga boravka u ovoj zemlji, i vlasti, privatne i političke, kako se u Beogradu opet skuplja „jugoslovenski otpad“, prilikom najave Šerbedžijinog gostovanja u Beogradu. Kako možete čitati u knjizi Grujice Spasovića „Danas, uprkos njima“ na reakciju povodom ovakve izjave došlo je do obustave struje u redakciji lista „Danas“, i još štošta drugoga. Sva ljubazna pisma i telegrame sadržaja -„Tužni Hrvatu, idi tako kod Tuđmana, pa pričaj“ koja su stizale na Beogradsko dramsko pozorište u vreme Šerbedžijinog rada u ovom pozorištu devedesetih, odnela sam u tadašnji Savezni MUP, zajedno sa pretnjama glumcu Harisu Burini. U CZKD-u u režiji Ane Miljanić (Projekat K, 7. oktobar 1996) pročitan je ovaj „materijal“, i pisma upućena Miri Furlan, na stoličicama ljudi koji su na njima čekali vize ispred susednog konzulata Nemačke, i odlazili, ako su vize dobili. To čine i danas.

I zamalo da Šerbedžija nije ustao sa televizijske „optuženičke klupe“, ali nije. Posle toliko godina ličnog stava o onome što vidi, čuje, o čemu svedoči, ni privatnog, ni institucionaliziranog, već ličnog sa samo svojim argumentima, nepodržanih ni vlašću, ni militarnim, ni paramilitarnim jedinicama. Zbilja da ustane.

Mogu pretpostaviti da ga je na „klupi“ zadržao Miroslav Krleža, i „Moj obračun sa njima“, i sve Krležino što je igrao, igrao i govorio onoga koga su opkoljavali sa svih strana, s „jedne i druge obale“(nacionalne), s jedne i druge strane pojma angažovanosti (klasnog).
And now, something completely different, što bi rekli montipajtonovci. Regionalna vest, kako drugačije:

Prilikom dvodnevnog boravka u Herceg Novom, u domu LJiljane i Konija Dufgrana, eto i Janka LJumovića, na večeri, te pričamo brzo da stignemo da se ispričamo. Kad sutradan eto vesti da je Janko LJumović, producent i profesor, teoretičar i praktičar „Produkcije znanja“ (knjiga Janka LJumovića) i dugogodišnji upravnik Crnogorskog narodnog pozorišta, imenovan za ministra kulture Crne Gore. Nije retko da direktori pozorišta, pogotovo narodnih, budu gradonačelnici ili ministri kulture, sećam se gospođe Benedikstodir, koja je „sa mesta“ upravnice Narodnog pozorišta u Rejkjaviku postala gradonačelnicom.

Jer pozorište je kolektiv, i vešt je onaj i smeo (a što možeš to smeš i šta smeš to možeš) koji ume da u njemu uskladi sve snage, i da ih učini vidnim. Istovremeno i da podnosi da kada je uspeh u pitanju svi su zaslužni, a kada je neuspeh, onda si samo ti odgovoran (Jovan Ćirilov).

Radila sam u Crnogorskom pozorištu na predstavi „Đilas Everyman“ (Radmila Vojvodić) i to nije bio lak zadatak (politički, umetnički, operativan). Bilo mi je jasno da iza radne sinhronizacije stoji direktorska i producentska „čvrsta ruka“, ali da je ta ruka diplomatska, da ide na rešenje, da „diže tenziju“ kada je sve mirno, i da smiruje kada je panično. Tada mi se činilo da LJumović, Janko, ima kapacitet da svoje iskustvo učini plodotvornim na opštem kulturnom frontu, ancipatorskom. Nadam da će Janko LJumović, ministar kulture u Crnoj Gori, biti od značaja za „region“, da će skladanje prevladati „izvinjavajuće zablude“, da će objedinjavanje političkog i estetskog, stručnog i angažovanog ukinuti podelu na privatno i ministarsko, evo nekog kulturnog na čelu kulture.