Javni prostor ili čija je ova zemlja

Kako ljudi misle da to što su na vas naišli „u novinama“ znači i da imate određeni uticaj, pored toga što su neki od njih zapanjeni što vas vide u gradskom prevozu, jer misle, shodno „edukaciji“, da vas vozaju, a verovatno i iz tog razloga navezanost vlasti na medije jeste opsesivna i samoubilačka, daje utisak važnosti i sveopšte potentnosti, čekači ili „zbor radnih ljudi i onih koji nemaju posla“, počinje i da izlaže svoje probleme. Pogotovo ako prvi lanete nešto „u svetlu“ raskopane Autokomande i budućeg „Beograda na vodi“, to bi se verovatno nazvalo provokacijom. Onda se publika malo okrene oko sebe, a kada se uveri da još neko ne sluša, kaže žena koja je upravo izašla iz bolnice da tamo tvrde da joj uput od „kućnog lekara“ nije važeći, nije dobro napisan, te vadi uput i pokazuje ga, e ne bi li dobila odgovor šta to nije u redu i zašto joj još traže osam hiljada dinara da doplati. Tu je i gospođa koju je komunalna policija upravo isterala ispred samoposluge gde je prodavala neke stvari iz kuće (šustikle i muštikle, i đinđuve, e da je Aca Popović još među nama kako bi on to opisao) ne bi li „ostvarila prihod“ za hleb. I opet osam hiljada dinara u vidu kazne, „a svi oni parkirani džipovi od kojih se ne može proći u nekadašnjem sokačetu, a sada parkingu, to ništa“. I tako. „Znate šta“, stariji čovek, „da li vi verujete da će biti tog „Beograda na vodi“ kada ne mogu da poprave Autokomandu već četvrti mesec?“ „Bolje da su gradili metro.“

„Metro, to je život, a „Beograd na vodi“ je politika“, presuđuje gospođa sa Barberi šalom. Svi se složiše.

Dođem do Miksera u Savamali, tik uz Geozavod i vidim da nije sa strane, bočno, tako uredno premazan kao sa naslovne strane, sa fronta, a ispred Miksera, tamo gde je bio parkić, koji je i obećan, kako čujem, iskopana benzinska pumpa, pa neki ogromni kotlovi, rezervoari u boji zemlje stoje, mislite da je to konceptualni rad na temu arheoloških iskopina. Opet, kada pitate šta je, kažu da je to početak gradnje podzemne garaže. Kažu.

Ali ono što u novinama piše, neću pominjati kojim jer je zazorno i opasno, da svi mi koji smo se skupili na prvom sajmu projekata podržanih od strane Evropske komisije jesmo, već znate šta, uključujući i domaćina, šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji, Majkla Davenporta, kao i ministarku za evropske integracije Aleksandru Josimović. Sada se pitate kako to, onoliko kukanje za investicijama, za ulaganjem, a ovamo, ako neko osvoji mogućnost da radi, onda je to bludna radnja. Evropske integracije, evropske integracije, ali nikako za sve. Jesu li one za život, ili za politiku.

Hoću da kažem, ako ljudi ne znaju šta im se događa u bolnici, ako ne znaju zašto baš njih teraju „institucije države“, a druge puštaju da čine šta im je volja, ako ne znaju ko ispod njih kopa i zašto, i kako je to moguće, baš kao što i evrointegracije nisu za sve građane, onda premijer „preuzima odgovornost“.

islim da nisam jedina koja bi želela da čuje i sazna šta znači formulacija, termin, izrika „preuzimanje odgovornosti“.

Jer ja tu „odgovornost“ već vidim kao neku loptu kojom se dobacuju iznad naših glava. Šta znači „preuzimati odgovornost“. Ima li nje ili nema, kako se to „odgovornost“ može „preuzimati“. Šta se radi u tom slučaju, gde se odgovornost nalazi, pa da se preuzme, je li ona na pošti, ili je na aerodromu, ili je na železničkoj stanici. Gde možemo da pođemo po tu odgovornost. Gde da je „preuzmemo“.

Dobro, sada smo dobili „deliveri junits“. To je, valjda, kako se da nazreti, nekakva koordinacija između ministarstava. Vanparlamentarna. To jeste, Skupština narodnih poslanika države za koju smo učili (na vreme) da je tvorevina građana, nije za taj rad nadležna, kako su onda pomoć i investicije Evropske komisije sumnjive, a ministar prosvete Srđan Verbić kaže da nema pomoći prosvetarima jer je to po MMF, „po difoltu“. Za sve je, u stvari, „zadužen“ MMF, znači li to da je onda to „telo“, taj „deliveri junits“, „preuzeo odgovornost“.

E pa onda, čemu toliko čuđenje što se građani, i građani koji još uvek pišu, pitaju kako i zašto helikopter pada, i ljudi ginu, zašto i kako.

Jer, ako se ureduje i vlada pomoću medija, i ako ništa pod kapom nebeskom nije jasno sem onoga o čemu naređuje konferencija za štampu, ili prosto govor u kamere, zašto onda logika koja proističe iz takve konvencije uredovanja, odjednom ne važi. A onda se, po ko zna koji put, u bližoj prošlosti „preuzima odgovornost“, i ako do tada, ili do sada, ne videsmo da je „preuzeta“. I to uvek „prvi put“, i kao „nikada do sada“. Kojom trasom, Miško, ide autobus.

Naš kolega i sugrađanin, glumac Nebojša Dugalić odlazi sa porodicom u Kanadu. On ne može ovde, sa onim što zarađuje, da živi sa ženom i decom, za kojima, za podmlatkom, toliko čezne Srbija. Da li to znači da će Nebojša na maternjem jeziku da glumi u Kanadi, je li njegov odlazak, kao i odlazak mnogih drugih, „po difoltu“, ili po MMF-u i ko za to „preuzima odgovornost“. Njegov odlazak je zapravo poraz, poraz ove zemlje i svih njenih institucija.

Je li parkić, ili je garaža, za koga su evrointegracije, ko sme da im priđe, jesu li autobuske stanice, pijaca i kafane, hej Danice Vučenić, naš jedini javni prostor, i šta, konačno, naveštava ta frapantna razlika između „preuzimanja odgovornosti“ i života samoga. Gde će voda, ili novac, za koje kažu da uvek nađu put, da izbiju.