Jedan i jedan su dva

U organizaciji „Edicije Jugoslavija“ (Ivana Momčilović) Alen Badju pred beogradskom publikom govorio je i odgovarao na pitanja dva puta, a u Novom Sadu u organizaciji Studentskog kulturnog centra u pozorištu „Ujvideki szinhaz“ tema izlaganja (činodejstvovanja) Alena Badjua je specifikovana kao pozorišna – Badju je i dramski pisac, i pozorišni mislilac, dakle, nije ni kritičar, ni teatrolog, već onaj koji pozorište misli, baš kao i svet.

Slušala sam kako je, kao „iskupljenje“ za prethodne nedolaske, došao o svom trošku, boravio kod prijatelja, dakle, imali smo neplaćenu posetu, posetu koja nije ostvarivanje „benefita“, u kojoj niko neće zaraditi a dobiće sve, poklon, dakle, a šta sve poklon jeste još jedno je filozofsko pitanje, kao i sreća, ili ljubav, ili pozorište o kojima je govorio Badju na sceni novosadskog teatra pred, naravno, prepunim gledalištem radom „izakanog“ teatra, i sa televizijskim prenosom u paralelnim prostorijama u kojima su slušaoci posedali i po podu, kao u najboljim trenucima misaone ili revolucionarne uzbuđenosti. Ta plemenita i odabrana tenzija javlja se u situacijama nagovešćenja sposobnosti promene, izazvane mišlju koja rizikuje i istovremeno upućuje na rizik kao put ka otkriću, ili ka novom u politici, društvu i ljubavi, a svaki poraz, bilo da je u pitanju komunizam ili ljubav, nikako ne znači da to nije i tačka novog početka. Rizik kao pretpostavka kreacije između dvoje ljudi u ljubavi, njeno ostvarivanje dijalogom, rezom, disputom, drugošću, kao i društvenost kao rizik odlučivanja, suprotstavljanja, kritike i, konačno, odgovornosti. U pozorištu sa osloncem na Brehta kritičnost, ili poučni komad, i epsko kao herojsko. Kritika i kreacija, kritika i afirmacija.

Badjuov govor je sada, ali kao i kod junaka antičkih drama o kojima je govorio, i kod Sokrata, naravno, to sada je zauvek. Ili, stvarnost koja je istorija. Ili, kao pozorište samo jednom tako i takvo. Zalupila su su vrata, nastala je neka gužva, „evo pozorišta“, rekao je Badju, ako nešto nije u redu sa francuskim (prevodom), govoriće na engleskom. I nadasve taj smisao sa humor, ali to nije sve što smisao onoga što govori čini obrazloženim i poetskim istovremeno, političkim i emocionalnim, umetničkim i logičnim, već je to lična kapacitiranost, sposobnost prenošenja mišljenja i iskustva, neka vrsta nadahnutog prosvetarstva, uvaženja slušalaca, afirmacija ravnopravnosti, humanistički potencijal, društvenost i političnost. Novo je zapravo nova forma. U okviru nedeljivosti umetnosti i kulture, estetike i etike, umetnosti i politike.

Idući ka Hrvatskom narodnom kazalištu pre neko veče u Zagrebu, postaje mi jasno i da svi koji prolaze pored velelepnog Spomenika Nikole Tesle (Marija Ujević, koja je načinila i Krležin spomenik) idu u istom pravcu. Predavanje Slavoja Žižeka, „Filozofsko pozorište“ urednika Srećka Horvata (da ne kažem projekat). Na stepenicama HNK prepoznavanja, zdravljenja, „hoće li to biti ono njegovo uobičajeno ili nešto novo“ (kao na Bitefu pred početak predstava velikih, „kontroverznih“ i slavnih reditelja).

Hiljadu slušalaca i gledalaca, pravi forum, publika je na sceni („Dajte mi hiljadu ljudi“, Miroslav Krleža). Osvetljava se loža odmah do scene, a u loži „Mapet show“ Slavoj Žižek i Srećko Horvat.

„Karte za pozorište morale bi biti obavezne za svakog građanina, četiri puta mesečno, i da im se „overi“ da su bili u pozorištu, a ako nisu bili, onda da plate kaznu, a novac od prodatih karata i od kazni u pozorište za predstavu“, to je Badju, naravno, kaže Žižek, pričali smo o tome. I gde je zapravo scensko zbivanje, u gledalištu ili na sceni, i ko koga sluša u psihoanalizi. Uvertira u loži.

Žižek koliko god da zna, analizira i voli operu toliko je i njen junak, od žanra do žanra, tenor, bariton i bas, mecosopran i alt.

Eto ga na sceni, u dubini, iza njega je ekran. U rukama ima gomilu papira koje vadi kao iz šešira. Ono što je novo jeste pomamno traganje za novim, za novim mišljenjem o novim fenomenima savremenog sveta, baš kao što su i njegovi predlozi o moguća tri „rešenja“ Sofoklove „Antigone“, njegovog predloška za izvođenje u Hrvatskom narodnom kazalištu od kojih je jedan da tokom rasprave Antigone i Kreonta, Hor (koji po Žižeku izgovara sama opšta i budalasta mesta) ima da kaže „Dosta“, na primer, jer će od te njihove „svađe“ stradati civili. Tako se „Okjupaj“ nađe po sred antičke drame, kao što se ona sada odigrava na ulicama. „Ne postoji mjesto za samozadovoljnu aroganciju. Sjedinjenje države iskrivljenja su zrcala same Evrope. Još je 1930. Max Horkheimer je napisao da bi oni koji ne žele kritički govoriti o liberalizmu trebali šutjeti o fašizmu. Muntatis mundandis, trebali bismo reći onima koji su kritični prema novom imperijalizmu SAD-a. To je stoga jedino pravo pitanje u pozadini samohvalisavih proslava koje prate proširenje Europske unije: kojoj Evropi se pridružujemo? I kad se suočimo sa tim istim pitanjem svi smo mi „nova“ i „stara“ Evropa, na istom brodu“ (Slavoj Žižek i Srećko Horvat „Šta Evropa želi“, „Algoritam“2013).

Ima filozofa koji uporno pokušavaju da stabilizuju brod koji se ljulja, pa im je muka, Slavoj Žižek legne na palubu i ljulja se zajedno sa brodom, drži ga prepoznavanje stvarnosti i kritički stav i dar. Dva sata je trajao njegov govor, u kome je na kraju spoji sve što je razastirao, sve što je izvukao iz šešira poređano je u strukturu koja je on sam. Nije to monodrama, već opera. Katarzirajući „Filozofski teatar“ Od svega što su „benefiti“, od svega praktičnog, utilitarnog i preživljavalačkog, najkorisnije što se zbilo u novoj godini jesu „nastupi“ dvojice filozofa Alena Badjua i Slavoja Žižeka zato što smo bili u prisustvu slobode (i levice), te sposobnosti da se svet rastavi i sastavi na naše uši i oči.