Karanovićeva besa

„Besa“ je danas film Srđana Karanovića.

Otmen film.

A dolazi u vreme kad se ne održava data reč. Zato se danas izglasava gomila zakona, kojih, i kada se izglasaju, ne drži niko. A pre svega oni koji su zakon izglasali.

Za sve što se čini mimo duha i slova zakona, a o pravdi da i ne govorimo, još se kaže kako je počinjeno „po zakonu“.

Tako se snimaju i filmovi – „po zakonu“. Često se može reći da kad je produkcija „po zakonu“ da se to vidi i u snimljenom filmu. Oni bivaju miropomazani još dok nastaju. Čime! Naravno nacionalnim i političkim interesima, a katkad i klerikalnim.

Film „Besa“ drži reč prema umetnosti, ono je istinsko delo, koje ima pravo da se tako nazove, danas kada se delom naziva svaka pesmica, i kada „tvorci“ dela, muzičkih i sportskih, bivaju selebriti (kao i političari, bez istinskog dela), koji umetnost i kulturu doživljavaju kao propagandu, a svaku premijeru kao svoju priliku za promociju, uz obavezne reportaže u štampi, koja se lista u frizerskim i kozmetičkim salonima, zubarskim i plastičarskim ordinacijama.

„Besa“ je film o vremenu kad su Srbi, narod i vojska, u Prvom svetskom ratu prešli Albaniju do Soluna, a da pri tome nisu usput rušili, palili, krali i silovali…

Koliko je džamija srušeno u Bosni, a pre se prestalo držati reč. Ili se prestalo sa držanjem reči otkako se rušilo i palilo.

Ubijala je prejaka reč, danas ubija preslaba, opisna, kumulativna, novogovorna. Neumoljivo ubijaju eufemizmi, izvedenice, preimenovanja, lagarije i moralna prostituisanja. Izdaja u jeziku jednako izdaja u stvarnosti.

Ubijalo se i tada, ali se nije kralo.

Danas se krade, počev od samoga smisla stvarnosti i postojanja.

Vrline naroda i pojedinca kompromitovane su nacionalizmom, rasizmom i zločinom svuda usred tog naroda. Dovedeno je u pitanje ono „u čije se ime“ obavila tranzicija nekadašnjeg zajedničkog prostora i vlasništva, teritorije i ljudi.

Sa druge strane, jezik, taj preduslov pomirenja, ozbiljno je načet frazama, sloganima, izmima, neodgovornom primenom, nedostatkom mašte i talenta, čak i nedovoljnim čitanjem, svođenjem filozofskih pojmova na utilitaran politikantski jezik, uverenošću u pravičnost, po cenu nemoći da se ostvari u stvarnosti.

„Besa“ je film koji traži svoj jezik kojim se može govoriti, a ne brbljati, ne pojednostavljivati, već komplikovati. A šta bi drugo bio posao ozbiljnog stvaraoca kao što je Srđan Karanović.

Dakle, Azem (Miki Manojlović), održao je reč, sačuvao je Leu (Iva Krajnc), sedeći ispred njenih vrata u školi, sve do povratka Filipa (Nebojša Dugalić), Leinog muža i direktora škole, kome je Azem dao reč. Uprkos ratu, uprkos sredini koja se menja ratom, uprkos srpskom oficiru sa belim rukavicama, uprkos sebi, čak i Lei uprkos.

„Junaštvo je sačuvati sebe od drugoga, a čojstvo sačuvati drugoga od sebe.“ Od rata, od nacija, od etniciteta, od predrasuda, pa i od ljubavi.

Reč je o filmu u kome je drama moguća, a to znači i katarza. Zato što su junaci i arhetipovi takve kakvoće da bi, po njihovoj prirodi, istorija imala i smisao i zakonitost, pa bi kao teza, složenija, imala i više univerzalnosti i lepote.

Reč je o mogućoj drami, čijom bi se izdajom, i u svakolikom govoru napustilo osećanje bitnosti, presudnosti, razumevanja i samorazumevanja. Ako ne uvek pojedinačnog, onda svakako kolektivnog.

„Besa“ je film o svetu jedinstvenom, koji čine i Albanac, i Slovenka udata za Srbina, i Srbin, i deca srpska i albanska, i ona koza, i neverovatno jutro između mira i rata, i Šubert i pesma uz gusle, instrument svih nacija koje je svojataju, i ono siroto peskovito dvorište i prolazište ispred škole sa skamijama, dvorište i prolazište meštana i vojski, ali bez đubreta i otpada.

Izdajstvo našeg današnjeg jezika je dopuštenje raspada takvoga sveta, zapravo uništenje toga jedinstvenog sveta. Napuštanje i razaranje sveta „bese“, sveta presudnosti poštovanja „tuđe“ svetinje, nedostatak integriteta i identiteta je u narušavanju „drugog“ integriteta i identiteta. I zato se kulture raspadaju, ne u prah, nego u đubrište, profano, operetski, cirkuzantski, netragično. Sa toliko malo junaka, a sa toliko mnogo lopova.

Film „Besa“ vraća obraz, kao osnovni čin kulture, uz prekrasne krupne planove junaka, jasnog obraza i još jasnije retke reči, ta izrazitost Azemovog lica, srazmerna izgubljenom a svetu žuđenom kao celini, i jeziku koji je u stanju da imenuje. Srđan Karanović sumira, režira, ne priča i ne analizira, drži „besu“ umetnosti i filmu.