Ko su „oni“

Naravno, najefektniji i najtačniji odgovori nalaze se u imenovanju tih politika, njihovih nosilaca, u imenima i prezimenima naredbodavaca i izvršilaca. Dakle, u činjenicama i istorijskoj analizi, u izvođenju uzroka i posledica.

Sa druge strane, nalazi se minsko polje onoga što zgodno dođe kada je literatura u pitanju, a sasvim nezgodno kada se izvlače večna ili generička svojstva, a naziva se mentalitetom.

Na postavljanje ovoga pitanja, trenutno, potakla me fotografija, objavljena od strane Zostera u E-novinama, kao doprinos raspravi o intervjuu Mirka Kovača pod naslovom „Tadić je paun koji izigrava demokratiju“. Fotografija pokazuje crveni tepih za naše selebritise koji je podvučen pod podijum, praktikabl, u čijem je središtu nekakav šaht, kakav se krade po ulicama i prodaje u vidu gvožđa, što je jedna sasvim nova „urbana“ pojava, a ispod toga šahta, kao i ispod podijuma ili praktikabla gde je, između neba i zemlje, crveni tepih protnut, ima, nalazi se, gomila umetenog đubreta.

Pre neki dan, zatekla sam se na Andrićevom vencu, između zarđale spomen-table na kući Ive Andića, i intervencija na zdanju predsednika Republike, to jest ispod njegovih prozora i balkona, od kojih su preuređena samo dva.

Dakle, sve je sivo, „patinirano“, ali su zato dva balkona omalana u belo, kao i francuski prozori iza njih. Ne znam, nisam videla da li su ti prozori i gletovani pre nego što su premazani belom bojom, ili su prosto zafarbani.

Međutim, ono što je najefektnije u intervenciji na toj zgradi, a bilo bi bolje da se može reći, na tom domu, jesu erkondišni zveknuti preko starog zdanja u kome je sadašnji predsednik Republike Srbije Boris Tadić. Neću da postavljam pitanje šta je starije, kokoška ili jaje, politički sistem, ili mentalitet, uloga pojedinca u odnosu na „istorijske snage“ ili obrnuto, ali bih htela da identifikujem „ko su oni“.

Ili, ko juriša ka ubogom crvenom tepihu i na dva u belo ofarbana balkona. Ko zapravo podmeće sve to đubre, ili ga je rad prihvatiti. Oni koji su se, sledeći nacionalističku čaršiju za koju je Tito bio „austrougarski kaplar“, inagurisali u javnosti otkopavajući njegov grob, počelo je prizivom kolca.

Od tada imaju kiseo ili ozaren osmeh na usnama dok guraju nož u stomak.

Uvek mlate nekim papirima, „dokazima“ koje im službe rado dostavljaju u nadi da će ih poštedeti. Ili da će im moći služiti, da neće otkaz dobiti.

Beskrajno su fini dok im zubi škrguću i smiruju ručice, a želja im je da sagovornika pridave.Tako da lerlaufuju i reže.

Beskrajno se bore sa televizijskim voditeljima, za minutažu svoga „nastupa“. Baš kao za teritoriju Kosova, ili vlastitog stana, sve što je važno jeste da je njihovo. Skrušenost im je krinka za agresivnost.

Smeran osmeh, oboren pogled, sasvim tartifovski. No, budući da vole Rusiju i Dostojevskog, inspiracija im je negde između Ivana Karamazova i Smerdjakova, tačno u promeru kretanja od centra ka desno, od iskeženog osmeha do obraza.

„Oni ne bi ni mrava zgazili.“

Rastu na slabostima liberalizma i eklektici posmodernizma. Na plašenju komunizmom i modernizmom. Misli su im proste, jednostavne, ali su zato aluzije spletkaroške, paukova mreža. Dogovaraju se međusobno u čitavoj skali mrtvozorničkih ideja i činova. I ma koliko da se deru, oni, u stvari, tiho govore, tajno govore, a kada se čuju, može kasno biti, kao što je i bivalo. Uvek su tu i kada se ne vide, a vide se kada se postroje.

Plod su nesreće razdvojenosti teksta i konteksta, ideologija od stvarnosti, proklamovanog od činjenog, iracionalnog od faktičkog, „duhovnosti“ od akcije, stida od fizičkog i svakog drugog rada, plod su lenjosti, inercije, nesposobnosti konfrontacije ove sredine sa sopstvenim manama i realnom situacijom. Hrane se neznanjem i nesposobnošću, inercijom i slabostima proglašenim za vrline. Rezultat su naše nesposobnosti da počistimo đubre, dok istovremeno raspravljamo o sudbini sveta.

I uverenja da nije dostojno sagnuti se i dići sa ulica to što se po njima valja, ne vlast, već uvredljivu prljavštinu svakojakog porekla. Rezultat su sve veće ružnoće i neslobode. Stvaraju haos da bi uveli „red“.

Ko ih ne zna, skupo će ih platiti. Najgore je što ih svi znaju.

Nisu oni ni politika, ni mentalitet, ni sudbina, oni su greška koja se uvek skupo plaća.