Ko te hrani, taj te leči

„Nema nikakvog fašizma, kurvetine“, uzvikuje jedna odlučna plavuša.

Tu je i jedan kordončić umornih policajaca, njihov glavni ima zacrvenjeno lice i oči, čini se, grip će dobiti, oni ne bi da nas puste preko puta, do Skupštine, rasprava traje, Staša Zajović je uporna, da pređemo. „To su i odobrili“, ponavlja ona, „imamo dozvolu“.

Moram priznati da mi se i ne „prelazi“ (a šta su ljudi sve prošli i prešli), jer to više i nije Skupština.

To je parking zastupnika naroda.

Njihovi automobili optočili su skupštinu, svojim automobilima, svojim „vrednosnim sistemom“, ne vertikalom, vrednosnom, već horizontalom.

Polegli su do samog ulaza, do stepeništa Skupštine, u neverovatnom neredu, i bahatoj aljkavosti.

Pa budući da se tamo, u Skupštini, takmiče u patriotizmu, možda bi valjalo reći da to nije patriotizam, već da je to okupacija.

Zemlje, koja je za njih zemljište, i ljudi, to jeste preostale civilne matrice.

Odem do garaže ispod Skupštine grada, mesta ima, piše.

Sećam se njihovog prvog partijskozastupničkog ulaska u Skupštinu, kratkih rukava i savlađivanja prostora pod crvenim tepihom, između „klupa“ i govornice, jeste, nije to lako, ipak postoje sećanja, ili istorijski dokumenti ko je sve u toj Skupštini sedeo.

Pa se onda sećam Cece, Svetlane Ražnatović kako peva na podijumu ispred osvetljene Skupštine, kao scenografije, i kako se njen otvor na stomaku kao ekran udvaja sa ulazom u Skupštinu.

I sada mi njima vičemo „Svi smo mi Romkinje i Romi“.

A oni će da se smandrljaju niz stepenice, ulete u svoje automobile, i odu kući. Umesto u Bor, gde sada nema struje, a mesec dana nije bilo ni grejanja. Posle suočenja sa Skupštinom otišli smo, da uzvikujemo, na Trg Nikole Pašića.

A ono pod nama udrobljene crvene pločice i ploče, one što se cimaju po čitavom gradu, dobro, de, raste ono drveće, imaš se zašta uhvatiti.

Posle svega dopadoh do „Mažestika“, e to je jedna „urbana“ oaza, sve sam šlingeraj i hendleraj, pa gledam u izlog „Ruskog cara“, živi li su ljudi za stolom u uglu, ili su to lutke. Lutke su, sede građani savremenog Beograda. Može biti da je ovo, na dan pada Berlinskog zida, „događaja“ koji se kod nas nije „dogodio“, ili bar nije nešto naročito primećen, poslednje javno okupljanje, pred proglašenje epidemije, to jest sprečavanje javnih okupljanja, opšte opasnosti pred mogućnošću bilo kakve solidarnosti.

I sada sledi ono lepo, najlepše.

Za jedno mesec dana građani će dobiti vakcine, ni od koga drugog već od „Delta holdinga“ Miroslava Miškovića, uvoznika „Jugohemije“ čiji je većinski vlasnik…

Narod se inače razboljeva od kvalitetnog života, zdrave hrane, odlaska na more, imunitet sigurno raste od bensedina, od neprekidnog stresa pred izvesnom budućnošću.

Narod se toliko obogatio u „transparentnoj tranziciji“ i sa „tenderima“, da će biti izlečen baš od „ovoga“, koji ga je sa „onima“, ovoliko ozdravio.

Pa eto, ko te hrani, taj te leči, ko te je do bolesti doterao, taj će te i povratiti.

Gospodar života, postaje i gospodar smrti.

Pa sada kažite da je sve ovo haos, i da nema nikakve logike i zakonomernosti. Ne, ovo je kontrolisani haos, veoma logičan i zakonomeran.

Pa još kažu kako se zaraza leči pomoću čišćenja okoline, i reka i vode koje nema, i vazduha. Pa zašto je to sve do sada korupcijom i politikom toliko trovano.

I „perite ruke“.

„Ja perem ruke“. I neka svako „radi svoj posao“.

„Mi ćemo učiniti sve“.

Nemojte ljudi, nemojte „činiti sve“, isparkirajte se ispred Skupštine i idite u garažu.

To će biti dovoljno da epidemija počne odnekud, od nekog primera „horizontale vrednosti“ da se leči.

Nemojte „činiti sve“, učinite nešto malo.

Operite ruke, ako možete.

Bila jedna gospođa kod Šekspira koja je to uporno pokušavala, možda je ona sada u Moskvi, ali mi smo ovde. Ali mi smo ovde, ovo je naša zemlja.