Kolarac, klub i trg

Zašto? Zato što ova predstava sa „velikim emancipatorskim potencijalom“ (Slobodan Šnajder) kao da je bila početak moguće obnove narodnih univerziteta, domova kultura, mesta opšteg javnog interesa koja su nekoć, u vremenima jugoslovenske moderne bila uporno građena istim ovim novcem koje je tako rado i aplamente pokraden, recimo PIO fond je svojevremeno zidao domove kulture, a mi u Ateljeu 212, osamdesetih išli da igramo predstave, to je bila neka vrsta obaveznog zadatka.

Sedim pred početak predstave na nekakvom otomanu, crvenom, čija je desna ručica davno otpala, na podestu između prvog i drugog stepeništa na ulazu u dvoranu Kolarčevog narodnog univerziteta i mislim na sve dolaske u ovu zadužbinu, za narod, koju je jedan čovek, Ilija Kolarac učinio narodu 1877, osnivajući dve velike zadužbine: Književni fond i Univerzitetski fond namenjen podizanju Kolarčevog narodnog univerziteta, svestan upravo emancipatorske uloge prosvete i kulture.

Sve mi se čini tako poznatim, udobnim i ljudskim u ovom zdanju, nežno je i istovremeno značajno biti u ovom prostoru. Tu smo, uostalom, školovani, slušali sva predavanja koja nismo mogli čuti na drugom mestu, niti sve te ljude koji su nas kao đake i studente impresionirali. I na koje smo hteli, jednoga dana da ličimo. Kolarac je bio mesto gde si, kao sasvim mlad čovek, mogao da vidiš, uživo, svoje junake, iz knjiga, i knjigopisce.

I mesto muzike, ona ja prebivala na Kolarcu za mnoge generacije onih koji su je stvarali i onih koje su je obožavali. Kolarac je nekako mesto na kome je legitimno i poželjno, i inspirativno biti autor, ljubitelj i obožavalac. To nekako spada u Kolarac i na tom mestu u ljubiteljstvu nema ničeg sentimentalnog, već ozbiljno romantičnog.

Zato je dobro što se „Filosofija palanke – Radomiru Konstantinoviću“ odigrala i otpevala i na Kolarcu. (Prvo izvođenje je bilo u CZKD-u.) I to na dan vesti o smrti Dejvida Bouvija, a u testamentarnom spotu „Lazarus“ Bouvi ima zavoj preko očiju, isti onaj koji nosi i Narator u predstavi koja se peva, u kojoj čovek: umetnici Katarina, Jana i Vuk i kompozitor Božidar Obradinović, daruju ono što se najređe ima, tako vrhunaravne glasove i muziku.

Kada ispred ulaska u samu dvoranu Kolarčevog narodnog univerziteta, pogledaš pravo ka Studentskom trgu, i kada kroz velika drvena vrata (drvo daje ljudskost Kolarcu, parketi koji škripe, kakav krasni zvuk, stolice, vrata) pogledaš „na dole“ na publiku, ljude koji dolaze, onda je to Beograd.

„Zgrada Kolarčeve zadužbine – Kolarčev narodni univerzitet, otvorena je 4. februara 1932. godine. Arhitekta Petar Bajalović, primenio je najsavremenija naučna znanja o arhitekturi i akustici na objektu površine oko 4500 kvadratnih metara reprezentativni multifunkcionalni prostor – Velika dvorana, Muzička galerija, sale za predavanja, 20 učionica, Biblioteka, Likovna galerija, i ostali izložbeni i radni prostori…

Ko se danas o ovome stara. „Mi smo samofinansirajući“, kaže upravnica Kolarčeve zadužbine Jasna Dimitrijević. Zašto? Zato što Jovan Dučić kaže „Pronaći sebi cilj, to je pronaći svoj put u životu i odmeriti svoje mesto među ljudima: to je istovremeno jedna čovekova duhovna moć i njegova moralna dužnost, jer ko ne pronađe svoj cilj taj luta kao slep bez očiju, ili kao zločinac bez moralnog smisla. Međutim, ljudi sve u svom životu ostvaruju slučajno, najmanje je onih koji znaju gde idu, i da li idu putem svoje prirode i svoga talenta. A oni koji su u sebi pronašli svoj cilj, vrlo često stignu i da ga ostvare… i uvek naš cilj stoji u srazmeri sa našom krajnjom moći…“

Nema sopstva, nema jastva, nema samoidentifikacije, nema cilja, ni morala, ni talenta, ni ostvarenja, pa neka se Kolarac samofinansira, institucija narodna, a veoma dobro znam šta znači osnovati i podići instituciju.

Ne, danas nadležni znaju jedno, da se zabodu tamo gde već nešto ima, ne da osnuju, ne da zidaju nešto novo (i Beograd na vodi) zaboden je u već postojeći urbanitet. Dakle, važno je ostaviti traga, ja sam tu bio, to je moje, pa ću tako uništiti Cvetni trg, i ono po čemu on nosi ime „cvet“, „cveće“ spakovaću, zatvoriti u staklene kutije, kao što ću orhideju zapakovati u celofansku kutijicu, e ne bi li cvet učinio predmetom.

A još čekamo kišu da opere grad Beograd, temperatura je iznad nule, pet iznad nule idealno vreme za pranje ulica, ništa. Stigao je samo Stiven Sigal, od kada je on ponos Beograda – od sada.

„Ukusi koji traju generacijama“, to je podnaslov „Dnevnog menija kao nove tradicije“ Kluba književnika u Francuskoj ulici.

Leto je i u bašti se žamorira, po stolovima pod drvećem na belome šljunku, a „staru tradiciju“ nose Iva i Buda. Mesta nema, ali to ne smeta, stoji se uza zid, svi pričaju.

Dobro, zima je, ali ne bih opisivala Klub književnika iz osamdesetih kada su se već mogli osetiti nagoveštaji onih čiji je životni san bio da zamene, ili da budu isto što i Danilo Kiš, Pekić, Mihiz, Bulatović, Lukić, Saša Petrović, Dušan Makavejev i Bojana Marjan, Vuksan Lukovac, svi gosti Bitefa i Festa… (Jednom je Mihiz prijateljski upitao jednu damu koja se žalila da se za susednim stolom, za kojim je bio i Mihiz mnogo viče, pa je „deda“ upitao „Da nije gospođa možda književnica?“) Ne bih se upustila u briljantno ispunjene nadležnosti Bogdana Tirnanića kada je Klub u pitanju. Rekla bih samo da su se sve društvene promene, političke i umetničke, na tom mestu očitavale (šezdesete, sedamdesete, osamdesete) i dolazak onih koji su maštali da ih Iva upita da li im se večera sviđa, ili će doneti nešto drugo, kao što je to bila Kišova privilegija, i Bore Krivokapića.

Danas mladi advokati idu tamo na ručak, vidim da je bašta zastakljena, ima neko zdanje u bašti.

Klub ima nove vlasnike, a na propagandnom materijalu za „ukuse koji traju generacijama“ stoji da su Klub posećivali i Lorens Olivije, Orson Vels, Romi Šnajder i Kirk Daglas. Sigala nije bilo „ni od korova“.

Posećivali su ga još mnogi, svetski, ali bilo je tu i našeg svetskog sveta, naših osnivača savremene Evrope kakva je htela biti, umetnika, pisaca, političara, a da ne kažem da bi se iz Kluba mogla napisati istorija jugoslovenske kritičke javnosti, i analizirati naša strana pada Berlinskog zida.

Veoma se zahvaljujem Kolarčevom narodnom univerzitetu i direktorki Jasni Dimitrijević što je jedna novostvorena institucija, pre dvadeset i jednu godinu, CZKD, odigrala predstavu „Filosofija palanke, božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću“ u saradnji sa Kolarcem, u zadužbini Ilije Kolarca, jednom će se neko toga setiti, kao što se ja sećam „ukusa koji traju generacijama.“