Kovačevićev šnir

Zoran Đinđić je gradonačelnik Beograda od 21. februara do 30. septembra 1997. godine.

Zove Sonja Liht i kaže kako je razgovarala sa gradonačelnikom Budimpešte Gaborom Demskim, kako on želi da pruži svaku pomoć Zoranu Đinđiću i kako bi bilo dobro upriličiti susret Demskog sa javnošću. Demski je u tom času jedan od najuspešnijih evropskih gradonačelnika, onaj za čije se ime vezuje preporod Budimpešte.

Dobro, ali ko će da vodi taj razgovor u znak solidarnosti sa Zoranom Đinđićem.

Živorad Kovačević, naravno.

Nije bilo baš bez „nagovaranja“ da se Kovačević prihvati arbitraže, bila su to vremena u kojima je diskrecija imala svoju cenu, ali su svi prisutni bili presrećni kada se pored Demskog pojavio Živorad, savršeno elegantan, kada je prekrstio noge, članak se nije video, nosio je, naime dokolenice, što nije bivalo uobičajeno za većinu do tada važnih muškaraca koji su đipali po javnim skupovima i televiziji. I nije bio u mokasinama, pogotovo ne u onim sa kićankama i jezičkom, već u klasičnim cipelama, muškim, na šnir.

Bio je to izvanredan razgovor u kome je Demski, između ostalog, rekao i to kako je izabrao savet za kulturu Budimpešte, kada je došao „na vlast“. Prisetio se čije je to knjige u obliku „samizdata“ tajno vozio u „spačeku“ po Budimpešti u vremenima Istočne Evrope i isto tako tajno „rasturao“, ujutro je odmah telefonirao i Đerđu Konradu, i Esterhaziju, i drugima i rekao im „Vi ste moj savet za kulturu“.

U poslednjih nekoliko godina u dva navrata Živorad Kovačević je bivao u Pragu na poziv Jiržija Dinzbira (Evropski pokret, Igmanska inicijativa…)

Poseban razlog za radovanje u učestvovanju na Dinzbirovim skupovima bilo je njegovo prisustvo. I to ne samo zbog svega pametnog što je govorio, e ne bi li bio što brži nas ulazak u Evropu, već i zbog šetnji sa njim po Pragu. Rano ujutru ili u pauzi skupa, stavio bi ruke iza leđa i tako dao znak „Hajde“, i onda uz Hradčane, znao je svako zdanje, graditelja, značenje. Kako to već biva kada ste dislocirani, na putu, postanete i slobodniji i iskreniji, pa sam tako ispričala Živoradu kako smo ga u vreme zidanja Centra Sava za konferenciju KEBS-a zvali Žika Bambus.

Namislili Mira Trailović i Jovan Ćirilov da „iskoriste“ konferenciju KEBS-a i naprave najveći i najprovokativniji Bitef, koji se 1977. odvijao i kao Teatar Nacija, na desetogodišnjicu Bitefa.

Sve se živo pozorišno i novinarsko tog septembra sjurilo u Beograd. Međutim, nije bio dovoljan veliki program Bitefa, već se imao održati i Međunarodni festival eksperimentalnog pozorišta u javnom prostoru, te su za tu priliku bili pozvani Jirži Grotovski i Euđenio Barba, da posle priprema u novosazidanom Fakultetu dramskih umetnosti, izvedu, sa desetak grupa iz sveta, cirka sto i pedeset ljudi, glumaca, plesača (među kojima su arbitrirali Odin Teatar iz Holstbroa, Barba i tri brata Vejvode, Srđan, Ivan i Goran), kolektivnu predstavu u Knez Mihailovoj ulici. Bio je to žešći poduhvat o kome je Bogdan Tirnanić napisao jedan od svojih sjajnih eseja u knjizi „Beograd za početnike“.

Mnogi „faktori“ imali su da budu „ubeđeni“ u svrhovitost jednog takvog poduhvata, između ostalog trebalo je uveriti i vlasnike stanova u Knez Mihailovoj da će im kroz sobe prolaziti umetnici i sa njihovih balkona, preko užadi, prelaziti ulicu. Međutim, znam da smo se „kada zapne“ pozivali na gradonačelnika Žiku Bambusa.

U vreme konferencije o Evropskoj bezbednosti i saradnji u Beogradu, evropskoj u Beogradu, godine sedamdeset i sedme prošloga veka.

Rečju, Živorad Kovačević je gradonačelnik Beograda i tvorac Centra Sava u vreme u kome je Beograd „bio svet“ i Evropa, da bi tridesetak godina kasnije, u Pragu, i ne samo u Pragu, pregovarao i zagovarao ulazak Beograda i Srbije u Evropu.

Možda je tada, sedamdesetih, moglo da se počne sa izgradnjom metroa u Beogradu, odgovara Kovačević u Pragu, možda, danas je to znatno teže, jer je za takav poduhvat nužna stabilna država u svakom pogledu i „jedinstvo težnje“ svih činilaca, ekonomskih, socijalnih, političkih, grad kao polis, kako bi to rekao Kovačevićev naslednik u Beogradu Bogdan Bogdanović.

Govori Kovačević o svom gradonačelnikovanju, o izgradnji Sava centra, Interkontinentala, o uređenju Ade, „beogradskog mora“, o „malom urbanizmu“ (Bogdanović), u emisiji na Studiju B, u danu u kome ga više nema. Govori o volji i o htenju, posle odlaska po sopstvenoj volji i htenju. Gradili su tada Novi Beograd, odgovor na golem pritisak svih koji su hteli u prestonicu, dvanaest hiljada kvalitetnih stanova je napravljeno, u ta vremena modernizacije i moderne, nije se „plombiralo“ po Beogradu i njegovom gradskom jezgru, već se stvaralo „novo“.

Samo onaj ko je stvaratelj novog može da neguje tradiciju (Lesek Kolakovski), to je Kovačević činio i kada je predsedavao Odboru za oslobođenje Ivana Stambolića, koga više nije bilo. Bila je to jedna od najsloženijih ljudskih radnji u bukvalnom i u metafizičkom smislu.

Žao mi je što Živoradu Kovačeviću, visokom i okomitom, gospodstvenom, a otvorenom i nežnom, nikada nisam rekla koliko se ponosim i radujem što sam mu bila savremenik.