Kraljević Marko

I tadašnji ministar kulture, Nebojša Bradić, učestvovao je u činu otvaranja, sve je delovalo kao realizacija čvrstog opredeljenja da će kulturna scena Beograda biti podržana i održana kao institucija saradnje javnog i civilnog „sektora“. U tom času bilo je važno ritualno nagovestiti stav otvorenosti i spremnosti na saradnju oko jedne nove i autonomne društvene institucije. Predstojala je zakonska regulativa i pre svega infrastrukturna opremljenost, pa makar i elementarna, uzbudljivog, prelepog i novog, u starom Nolitu; javnog prostora koga čine sadržaji kakvi se ne mogu nigde drugo čuti i videti.

Gradske vlasti i Dom omladine predstavili su početkom 2007. godine „projekat Magacina“ u Kraljevića Marka, koji je zasnovan na ideji da Beograd dobije prvi alternativni kulturni centar koji bi bio u potpunosti programski nezavisan i ustupljen na korišćenje civilnom sektoru i kulturi.

Ali, Savamala tada nije bila ono što je danas, „nacionalni projekat Beograd na vodi“.

Umalo da Magacin prestane sa radom 2014, ali je tada dejstvovala Asocijacija Nezavisna kultura Srbije (NKSS) koja je na poziv organizacija svojevremeno odabranih na konkursu za korišćenje toga prostora definisale novi model za njegovo funkcionisanje. Magacin i dalje deluje na osnovu tog modela koji je prošao javnu raspravu i bio tema pregovora sa gradskim vlastima i Domom omladine, pravnog titulara nekadašnjeg skladišta „propale“ izdavačke kuće „Nolit“.

Nije „propala“ (gde „propala“, u ferzeng isto kao i Jugoslavija?), već je uništena, demolirana, i sada verovatno čeka novog titulara, posle Doma omladine, titulara koji će je prodati i unovčiti u „korisne“ komercijalne i privatne svrhe ; teško je videti drugi razlog da se obustavi rad Magacina i da svi oni koji su u njemu radili ne sklope direktan ugovor za Gradom, i nastave sa umetničkom i kulturnom produkcijom.

Jer kada bi se stvarno bavili tradicijom ovoga društva, i kada bi zaista bili patrioti, i kada bi zaista dobro želeli i za druge, a ne samo za sebe (i partiju), onda bi sasvim logično bilo da postoji kontinuitet kulturnog rada, i produkcije, onda bi Magacin u Kraljevića Marka bio shvaćen i podržan kao kontinuitet „Nolita“, jednog od najznačajnijih temelja prosvete i kulture kod nas.

A kada bi se odluke donosile na osnovu rada i ostvarenja, onda bi zajednica našla načina da podrži sve ono što su ostvarile, i čime su dale doprinos „imidžu“ ove zemlje organizacije Stanica – servis za savremeni ples, TKH – Centar za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti, Galerija 12 plus Pro Art, SEEcult.org i Rende, uz „malu pomoć svojih prijatelja“.

Nije daleko od pameti postaviti pitanje – kada će doći dan da svi oni koji rade „svoj posao“, uđu u institucije koje ne rade „svoj posao“, i kada će one koji su se zabarikadirali unutra, izbaciti i „preuzeti odgovornost“ za postojanje umetničke i kulturne produkcije u Beogradu, i ne samo u Beogradu. I ukinuti pitanje čiji portir i kome otvara vrata, a kome zatvara.

Kada smo godine 2007. radili predstavu „Evropa“ Ivane Sajko i režiji Bojana Đorđeva, bila je to prva predstava projekta Rizik, čija je namera bila i priroda pozorišnih produkcija, te je prvi deo predstave igran u CZKD-u („Evropa“), drugi deo u Beogradskom dramskom pozorištu („Žena bomba“) i treći u Magacinu u Kraljevića Marka („Rio bar“), sećam se te fatalne kombinacije za različitim „kompetentnim“, koji imaju nadležnost, ali nemaju ništa drugo, nikakvu obavezu, te se struja mora sprovesti, kablovi doneti, osvetljenje, zvuk, sve. I vredelo je, u podrumu Magacina bili su prizori, nezaboravni, da ti pamet stane“; nema crkve bez vere, niti javnog prostora bez autorstva i proizvodnje smisla.

Šta da se radi? „Šta da se radi.“

„Za nas, Chto delat kolektiv, ovo nije apstraktno pitanje akademskog istraživanja, već govori o hitnoj potrebi da se formira fundamentalno novi kontekst za razvoj umetnosti. Verujemo da domovi kulture mogu postati mesta stvaranja nove javnosti van granica neoliberalne kreativne klase i središta razvoja političkih zajednica ljudi, spremnih da proizvode i odbrane socijalističke osnove kulture i umetnosti.“

(novine Chto delat, broj 38, avgust 2016, temat „Kuće kulture, juče, danas, sutra“).

U ponedeljak, 12. decembra 2016, u Magacinu akcija u prilog života i rada, u prilog budućnosti. Izložba rezultata, rezimiranje, analiziranje. Mnogo sveta ozbiljnog, odanog i zabrinutog. Hladno je napolju, ali nikome to ne smeta, razgovori su intenzivni, ljudi koncentrisani, skup deluje odsudnije od onoga na otvaranju Magacina 2007; nije u pitanju društveni događaj, publika i saradnici došli su da budu zajedno, ali ne da budu viđeni, već da vide – „Šta da se radi“.

Tako govore članovi petrogradskog kolektiva „Šta da se radi“, koji su u istom aktivnom produkcionom odnosu u odnosu na politike i institucije društva u kome deluju (a međunarodno poznati i priznati i nagrađivani svuda gde bivaju i rade), i evo ih u Magacinu: Olga Jegorova, Dmitrij Vilenski, Nina Gasteva i Oksana Timofeeva, u ponedeljak u znak solidarnosti. „Novi čovek“ biće njihova predstava u nedelju u CZKD-u.

Sinoć sam bila na čitanju poezije Bore Ćosića, uz neodoljivo solidarnu pomoć Predraga Čudića i Ibrahima Hadžića (situaciju je uprliličila Olivera Stošić), u „Poletu“, Cetinska 15. Prostor mi je poznat, čitav kraj, unutrašnjost fabrike BIP-ove, dvorište na kome su nekad bili viljuškari sa paletama za prevoz piva i šljaka tamo dole odakle se moglo ući u „Novu osećajnost“, pozorište i kulturni centar osamdesetih. U tom dvorištu počinjala je predstava „Vojcek“ Georga Bihnera, u režiji Suade Kapić, o vojniku koji će to biti deceniju kasnije, januara 1982, a po scenografskoj zamisli Miodraga Tabčkog o vojniku, na viljuškarima koji je vozio glumce do ulaska u Pivaru („Nova osećajnost“) gde se predstava nastavljala.

Nije kraj. U „Poletu“ je nestalo struje, i razgovor je nastavljen u mraku i nekolicini lampi, kao krug Pertraševskog. Sve mi je poznato. I sve je tačno onako kako ima biti.

Beograd živo, Beograd se restituiše iznutra, bez nasilničkih poteza, bez „Beograda na vodi“, ljudi grade grad i stvaraju njegovu kulturu.

I zato je i Magacin neuništiv, i zato će uvek biti ovde, ne kao arhiv, u kome počiva istina, i činjenice, već kao aktivan proces društva, zajednice, kulture, umetnosti, koja se ne da likvidirati.