Kuća sećanja i zaborava

Dan ovoga događaja Dejan Ilić označio je kao dan u kome je Demokratska stranka izgubila izbore, kojim su potom usledili, jer, parafrazirano, može se govoriti o kakvoći kapanje, o balonima i avionima, ali izbori su izgubljeni slomom, moralnim i institucionalnim, tadašnje vlasti.

Narodna biblioteka sigurno pamti i sudbinu ražalovane Vesne Injac, njene glavne biblioteke i čuvarkiće.

Biblioteka će svakako zapamtiti i dan kada se u njoj Filip David ogradio od prisustva Predsednika Tomislava Nikolića, na Danu biblioteke, smišljenog za Predsednike, primajući nagradu za najčitaniju knjiu u 2015. godine. I njegove reči ograđivanja sigurno su najčitanije reči „na ovim našim prostorima“. Reči Filipa Davida, njegovo ograđivanje od prisustva Tomislava Nikolića, uz poštovanje institucije Predsednika, u danu Narodne biblioteke svakako je presudan događaj u kulturnom i političkom životu Srbije, obrt koji označava jednu novu javnost, glas obrta, političkog i kulturnog.

„Moram da se ogradim od prisustva Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika, ja od devedesetih ne podržavam njegovu politiku“, rekao je David u obraćanju prisutnima na proslavi Dana Narodne biblioteke Srbije.

Najpristojnije što se može izreći, a što je Filip David izgovorio, imenovao je kontinuitet jedne politike koja se, po svim zakonima zemaljskim i nebeskim, ne može ni poništiti, ni presvući, i to sećanje, to svedočenje, i izgovaranje, izricanje istine je ono što se bezočnom i imoralističkom umu čini kao „nevaspitano“; zbilja živimo „nevaspitanost“ istine, „nepristojnost“ empatije i „ružnoću“ očiglednog.

Dakle, to je bila „prilika“, a njegovo „ponašanje nepristojno.“

„Prilika“, „ponašanje“, „nepristojno“, „nevaspitano“, „ono što je pisac Filip David napravio“, da bi omalovažio „lep“ događaj, „postupak“, „neprijatna situacija“…

„Jezičke zamke“, pismo Bogdana Bogdanovića Centralnom komitetu Srbije 1988. profetski su označile jezik koji će nas izdati, i koji je danas izraz bezumnog varvarizma i ubitačnog malograđanskog kiča; svaki zločin počinje jezičkim samosakaćenjem (Kafka), a „lepo ponašanje“ dogma je koja popločava put zlim i ružnim namerama, fašističkim. Jer, kako to Bogdanović kaže: „Jezik je misao, a misao je čin.“

Ne radi se o „postupku“, radi se o činu Filipa Davida. Posle toliko dugo vremena, jednom legalnom i legitimnom činu, literarnih i ljudskih vrednosti koje su se stekle u jednom ostvarenom stvaralačkom biću koje se odvažava na gest, istorijski i primeran.

Radi se o činu temeljne pristojnosti, zapravo o neprihvatanju nametnute pristojnosti kao konvencije svake neistine, nemorala, i političkog i kulturnog cinizma i nihilizma. Ne, nije sve svejedno.

Ministru je „neprimereno na takvom mestu (Narodna biblioteka, prim. aut.) mešati politiku i kulturu, jer je kultura jedino polje u kome politika ne treba da postoji.“

Otkako je sveta i veka, a posebno festivala i javnih događaja pod medijskom paskom, pa čak i ako rasterate „iz bezbednosnih razloga“ svu publiku i uzvanice, jer se plašite da će neko uzviknuti nešto „nepodobno“ i „nepristojno“, između ostalog su i to prilike da umetnici iskažu svoj protest protiv nepravde, da iskažu svoj politički stav. Taj je stav to što je kultura, pre svega. A to da nešto nije lepo, ili nije estetski, ili da „kultura spaja“, i da „nije mesto politici u kulturi“ zaslužuje da se ponovo citiraju reči Miloša Đurića „Ja ne sviram u diple, već predajem etiku“.

Izloženost je prilika da se iskaže stav, kulturni i politički istovremeno (suveren tekst o tome Janka Maleza „Estetizacija politike“ na Peščaniku).

U tim smislu Filip David je popunio prazno mesto ideologije, depolitizovanost kulture i ministara kulture, što je upravo je problem „kulturne politike“ u ovoj zemlji.

Zar niste primetili da je pre neki dan zapravo pala Vlada, i da se samoukinuo Parlament time što je u roku od tri sata promenio u potpunosti mišljenje o Zakonu o kulturi? Kako se može nakon toga „ponašati“ i Ministar i poslanici? Kakva je to pristojnost?

To je ono što se ne radi, i posle čega teško da možete očekivati da imate bilo kakav ugled i autoritet.

To je ono što se ne radi, ne laže se, ne krade se, i umetnici i intelektualci se ne udvaraju vlasti, nisu podanici. Ono što je nepristojno i nevaspitano jeste poslušnost i udvorištvo. Filip David nije podanik.

Ali, ako ima nešto neprilično, i fundamentalno nepristojno onda je to reći Filipu Davidu da „bira reči“. On je svoje reči izabrao, pre svega onim što je napisao, a onda, sa punim legitimitetom, i ono što je u Narodnoj biblioteci izgovorio, na mestu koje je njegovo „mesto govora“.

Ipak, i uprkos svemu teško je bilo očekivati da će se na ovaj čin Filipa Davida baciti sa spočitavanjem njegovog jevrejstva, no, ipak i to se dogodilo („Večernje novosti“). Čak i vremenu rehabilitacije kolarabolacionista i nacista u Srbiji, takva bezočnost ipak iznenađuje. „Jezik je misao, a misao je čin.“

Pa ako postoji „neprijatna situacija“, onda je to valjda ta, iz „Novosti. „Ona pokazuje uzrok neslaganja sa politikom devedesetih, uzrok neslaganja svih koji sada u Hrvatskoj protestuju protiv ustaštva i relativizacije temeljnih vrednosti antifašizma, uzroke neslaganja, a šta ima doslednije od toga.

„To je jedna normalna i obična stvar. Naprosto sam iznenađen da taj moj gest takve reakcije izaziva. Svi sada pišu o tome i zovu, a to je jedan gest koji sam morao da učinim, i ne vidim u tome ništa posebno“, reći će Filip David. Konačno, knjiga Filipa Davida za koju je primio nagradu čitalaca, jeste „Kuća sećanja i zaborava“, sećanje u Narodnoj biblioteci Srbije, dosledno da doslednije ne može biti.