Lazar naše mladosti i zrelosti

Utisak da je Lazar profesor postojao je zbog Lazareve dostojanstvenosti, učtivosti i predusretljivosti, (ne znam ko će posle Lazara umeti da sa svim ženama bude učtiv; za Lazara žene se nisu delile na novinarke i na žene, dramaturškinje i žene, dobre vile i „izdajnice“). Časovi su držani na prvom spratu robne kuće „Nama“ u Knez Mihailovoj – za vreme časova prodavci su pronosili lutke sa „Beko“, „Varteks“, „Mura“ i „Kluz“ odelima, deo Akademije bio je i iznad „Kolarca“ isto u Knez Mihailovoj.

Prema Lazaru su se i profesori odnosili kao da je i on profesor.

Tada, Lazar Stojanović, student treće godine, jeste i asistent profesoru Aleksandru Saši Petroviću na filmu „Skupljači perja“.

Lazarov tekst „O pošumljavanju“ (o šumama i golim otocima) objavljen je u „Studentu“. Mi iz redakcije „Susreta“ (Klarin, Tirnanić…) zbog Lazarovog teksta, sa divljenjem govorimo o slobodarstvu redakcije „Studenta“ (Vuković, Hodžić, Ristić, Ilić i Vojo Stojanovića, Lazarev brat)

I sve, i „Student“ i „Susret“, su nas „raspustili“ nakon 1968. Odluka je doneta na Gradskom komitetu Beograda na sednici koja je javno održana na Mašinskom fakultetu.

Zabranjeni su i „Vidici“ (Lazar Stojanović).

Bitef, septembar 1976, pjaceta Ateljea 212. Na pjaceti stoji Lazar Stojanović prvi put posle mnogo godina. Jedne godine u vojsci, tri godine u zatvoru. Kada je trebalo da izađe iz vojske, zatvoren je i osuđen zbog delikta mišljenja na godinu dana. Kada je trebalo da izađe iz zatvora nakon godinu dana pokrenut je postupak i zadržan u zatvoru zbog filma „Plastični Isus“. Kada je trebalo da izađe sa izdržavanja kazne posle godine zatvora za film, druge ukupno, viši sud ispunjava želju tužioca, udbe i partije i povećava mu kaznu za još godinu dana zatvora. Poslednju godinu zatvora je „dobio“ zato što je odbio da piše molbu za pomilovanje dok je bio na drugoj godini robije, pa se ono troje pomenutih uzlovredilo pa nadodalo još godinu. Godine za godinom, taman kada godina ističe povećavana se kazna i ostajanje u zatvoru za još godinu, tri puta. Godina dana vojske, tri godine robije, četiri godine odsustva sa Bitefa. Osuđen zbog „delikta mišljenja“ i umetničkog stvaralaštva stoji sam. Od njega se razmiču. Strah i komformizam. Kao da na Bitef idu da bi im bilo lepo, a ne zbog onoga zbog čega je Lazar robijao, umetničkih sloboda.

Drugi uočeni gledalac Bitefa je profesor Hugo Klajn.

Klajn se ne razmiče od Lazara i od sebe. Klajn Lazaru prilazi. Čujem Klajna, kaže Lazaru „Lazare, sine moj, gde si ti meni Lazare.“

Na Akademiji se prepričavalo kako je Lazar Stojanović na ispitu kod Miloša Đurića pronašao dve greške u njegovom prevodu, čika Mišinom, i dobio je deset.

Drugu desetku koja se pamti dobio je kod profesora Saše Petrovića za diplomski film „Plastični Isus“.

Godina je 1979. U Ateljeu 212 Aleksandar Petrović hoće da režira svoju dramatizaciju Bulgakovljevog „Psećeg srca“, veliki filmski reditelj u svom pozorišnom pokušaju, prvi put u pozorištu… U kancelariji Mire Trailović, Mira Trailović i „dramaturško odeljenje“ (Mihiz, Ćirilov, Pavićević) i Saša Petrović. Ko će da pita Petrovića.

Mihiz pita, „Dobro Saša, ali odgovorite nam na pitanje kako ste i zašto povukli svoj glas za Lazara nakon što ste mu dali desetku za „Plastičnog Isusa“? (Žao mi je, ali od svih svedoka jedino sam ja živa.)

„Zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političke prakse u tadašnjoj Jugoslaviji sa namerom da dovede do nasilne promene režima“ (iz optužnice za Plastičnog Isusa). Šest meseci je Lazar proveo u samici, od tri godine robije. Nakon toga ide put Turske, Irana, Avganistana, Pakistana i Indije…

Juna 1968, Filozofski fakultet, Likovna akademija, Pozorišna akademija i Filološki fakultet ostaju pri svih jedanaest tačaka studentskih zahteva i traže ispunjenje da bi Univerzitet prestao sa demonstracijama. Ostali fakulteti su pristali na četiri tačke. Čitavu noć se vodila rasprava. U međuvremenu, profesor, pesnik Dušan Matić, vodio je rasprave „O anarhizmu“ i o „Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte“. I šta je „nečajevština“(„Rani radovi“, Karl Marks). Ako ima sklada, a ima, između odabranosti i angažovanosti, stvaranja i razaranja, anarhizma i konstruktivizma, onda je sve to bilo u Lazaru Stojanoviću. Odabran i izabran bio je Lazar.

I ostali smo pri jedanaest tačaka. Bio je kraj u Sali heroja na Beogradskom univerzitetu. Poslati na zadatak vikali su „provokatori!“ svima koji su bili za jedanaest tačaka (od tada znam da ta reč kao i kasnije reč „izdajnik“ je poruka, preko poslatih na zadatak, primenićemo nasilje. ) Put do govornice bio je dug, ali su iza stajali i Lazar Stojanović, i LJubiša Ristić i Vlada Mijanović, i Pavluško Imširović i sve što želim je da nove generacije imaju takve drugove.

Nisu svi igrali kolo, kao što ga ne igraju ni danas.

April 1984, subota iza devet ujutro po Velikom petku, šef dopisništva iranske novinske agencije zove telefonom kuću porodice Stojanović i kaže Lazarovom bratu Voju „U zemlji je dramatično (Jugoslaviji)“. Đilas je uhapšen u stanu novinara Radio Beograda Dragomira Olujića i još nekoliko desetina slušalaca Slobodnog Univerziteta je uhapšeno (združenom akcijom Staneta Dolanca i Slobodana Miloševića, tako počinje suđenje „Beogradskoj šestorici“). „A vašeg brata još nema u dopisništvu, mogu li da razgovaram sa njim?“

Vojo: „I Lazar je uhapšen, bio je na predavanju.“

Milovan Đilas, Mihajlo Mihajlov i Lazar Stojanović su godinama robijali svoje disidentstvo. I nijedan od njih trojice nikada nije postao resentiman antikomunista, i prestao da bude antifašista, ni postao nacionalisti. Ostali Jugosloveni.

1986. Narodno pozorište, Nepszinhaz, KPGT, Subotica, dve knjige „Madač Komentari“ i „Šekspir fest“ LJubiše Ristića, Nade Kokotović, reditelji – Taufer, Jovanović, Pipan, Ristić, Kokotović Ćelan. . . „Hamlet“,“Tit Andronik“, „Julije Cezar“, Ričard Treći“, „Otelo“, (da li će ko i kada to ponoviti), knjige objavljuju: Dragan Klaić, Janoš Siveri i Lazar Stojanović.

Još uvek je mir.

1991, nedeljnik „Vreme“ negde posle 9. marta: Lazar Stojanović je urednik kulture, atmosfera u redakciji je teško ponovljiva – Štajner, Žarković, Cerović, Luković, Jeličić, Mlakar, Vasić, Milošević, Ćirić, Matić, Gagović, Krustanovi, Ninčić i Astć, u Narodnog fronta, na stolicama iz još uvek živog bioskopa „Odeon“, nema toga menadžmenta za takav sklop i preklop, osnivač „Vremena“ Lazar Stojanović setio se mojih rubrika „Moda“ u „Susretu“, te ih nastavljam u „Vremenu“. Rat je.

Nije mnogo poznato, a nije ni važno što se ne „broji“: Lazar Stojanović režira Brehtovu „Meru“ u „Novoj osećajnosti“ u skadarlijskoj Pivari 1985, na čijem je dvorištu na ulasku u Cetinsku danas mnoštvo kafića i „Polet“, predstavu u kojoj su igrali i radnici Pivare, a 2000. godine, nakon štrajka za umetničku upravu u Beogradskom dramskom pozorištu, predstavu „Karmen“ – upravo o prirodi pobune i o povezanosti lične biografije, stavova glumaca, i opštih, javnih činova. Možda je to bilo prvi put da u pozorištu unutar literarnog zbivanja ili libreta ulazi ono što će biti poznato kao „verbatum“. (Teško da se nešto o ovom fenomenu kao i o štrajku u Beogradskom dramskom može pronaći u službenim knjigama i godišnjacima. Pitala sam Feliksa Pašića, koji je radio zbornik za šezdesetogodišnjicu pozorišta, zašto nema ništa o svemu tome, rekao mi je da nije imao dokumentaciju, ona je, naime, poplavljena ili izgubljena.)

Ali ono što se ne da ni poplaviti ni udaviti jeste Lazarov film, sa Polom Pavlikovskim: „Srpska epika“.

Prvi put je ovaj film prikazan u Beogradskom krugu, 1993, kada je i snimljen. „Mudrost je kada se niti žuri, niti okleva“ (Niče). Osetljivost na zločin verovatno je to ono što je Lazar, kao izabran i označen, stekao. I delanje u pravom trenutku, onda kada ima još vremena da se zločin, nepravda i zlo spreči. Ako zalaganje za ljudska prava i za pravdu ima svoj puni smisao onda kada može biti delotvorno, onda je to u reakcijama na vreme. U svom vremenu je Lazar bio i bio je deo vremena. Ma koliko nesklonost filozofiji, kritici, a posebno osećajnosti, može proglasiti mišljenje i delanje kakvo je bilo Lazarovo za odveć apstraktno ili intelektualno. Nije menjao ni prilagođavao jezik. Ni filmski jezik. Filmom „Srpska epika“ Stojanović je budio „dobrovoljne đelate“. U različitim okolnostima gledala sam ovaj film više puta, i slušala komentare, onakve kakve i danas čujem. Znate da u tom filmu Radovan Karadžić ispoveda svoju „politiku i poetiku“, gusle su obavezne i nisu krive, kao ni žrtve. I znate da u tom filmu drugi pesnik, Limonov, gađa Sarajevo.

Međutim u tom filmu ima jedna scena kada Radovan Karadžić pokazuje majci novac Republike Srpske, a ona ga razgleda i pita „Vredi li ovo šta?“

U razgovoru nakon prikazivanja filma u Beogradskom krugu, beše postavljeno pitanje Lazaru Stojanoviću da li ima neku reakciju Radovana Karadžića na „Srpsku epiku“. „Poslao mi je telegram, rekao je Lazar, „u kome mi se zahvaljuje što ga ne prikazujem kao ratnika, već kao pesnika“.

„Uspon i pad generala Mladića“, Lazara Stojanovića.

Dokumentarni film „Škorpioni – Spomenar“ Lazara Stojanovića prvi put je prikazan 10. aprila 2007. godine na dan kada je Veće za ratne zločine u Beogradu izreklo presudu Škorpionima za zločin u Trnovu. U filmu je snimak egzekucije, ubijanja muslimanskih mladića civila, dečaka. I u tom filmu sveštenik sveti „ratnike“ i želi im uspeh.

Život i rad Lazara Stojanovića imao je smisao i svrhu, jer se svim sredstvima, pisanom rečju, filmom, držanjem, stavom, znanjem, uvažavanjem činjenica borio protiv najvećeg od svih zločina, zločina iz ravnodušnosti. Svim sredstvima.

Sem oružjem, i u tome je pitanje svih pitanja, za generaciju naše mladosti i naše zrelosti. Znao je mnogo o oruđu i oružju, revoluciji i državi, etici i estetici. I iznad svega – odgovornosti, prema sebi i prema drugima. Odgovornost je živeo – Lazar Stojanović u misiji jedne retke i suverene odgovornosti.