Liceulice

Ugovor o poklonu, to je zapravo ono čemu pristupite kada se nađete pred distributerom magazina „Liceulice“. Sklapate ga za sto i pedeset dinara. Smisao poklona, njegovo značenje, od velike je važnosti za sve nas, i u svetu u kome se sa jedne strane, i u razorenim društvima, kao što je i naše, manipuliše ogromnim količinama zastrašujućeg moralizma spojenog sa sentimentalizmom, a sa druge, izmanipulisanim religijama. Vera, nada, načela i praksa, život sam, sve to zahteva ponovno vraćanje autentičnog, ili originalnog smisla, a to se, izgleda, može samo činovima koji iznova rekonstruišu ili ustanovljavaju pojmove koji su „izgubili nevinost“ (Sartr). Posebno, u najnovija vremena, čitav jezik, čitav konglomerat jezika pristojnosti, ili jezika međunarodnih i naših kovanica, takozvanih „ključnih reči“, jezik koji je na putu da zatre i racionalno i emocionalno pamćenje, ili da isprazni pojmove od njihovog značenja. „Liceulice“ je nada da se to ne mora dogoditi, ukoliko se, delanjem, u stvarnosti potvrđuje ili ostvaruje pojam čiji je život u vašoj nameri. To Piter Bruk zove „zornim“, kada je reč o pozorištu, ono može biti „zorno“, ili „mrtvozorno“. „Mrtvozorno“ je uglavnom pretežno, ali i savremenici i istorija pamte ono „zorno“.

Partneri u distribuciji „Liceulice“: Prihvatilište za odrasle i stara lica (Suzana Milovanović, Stana Budurić); KEC (Boris Pirković); Udruženje Duša (Boris Pirković); „Živimo zajedno“ (Dejan Kozič); Udruženje za pomoć MNRO Zvezdara (Olivera Majmarević, Jasmina Erker); Klikaktiv (Vuk Vučković); Ženska mirovna grupa, Pančevo (Marina Balž), ŠOSO „Milan Petrović“, Novi Sad (Vida Petrović); Fondacija Ane i Vlade Divac – HOD; Kafe knjižara Meduza; Cepter knjižara; Zadrugarice, Niš.

Ova mreža pokazuje politiku i poetiku „Liceulice“. To nije „Alo“, to je „Zdravo“. I „Kako si“.

„Medijska platforma civilnog društva“, kaže Milosav Marinović.

„Liceulice“ je zaista mreža, ili pokazuje da „netvorkovanje“ može i da postoji, da nije izmislica koja zloupotrebljava razoreno civilno društvo, ono koje iznova čini napor da uspostavi društvenost, u javnom prostoru, ili zalaganjem i bitkom za javni prostor. „Kupovanjem poklona „Liceulice“ kupujete nekome ručak, onome koji ga nema, i pomažete drugome, a čitanjem „Liceulice“ pomažete sami sebi“ (Milosav Marinović).

Pod jednim uslovom, da ste liceulice, ili ulicelice, „Liceulice“, dakle onaj koji je „uličar“, „uličarke“ kako Staša Zajović zna da nazove drugarice „Žene u crnom“ koje su već četvrt veka na ulicama, četvrt veka je dosta zamašna cifra za disanje civilnog društva, davanje snage za njegov opstanak između država, korporacija, banaka, vojski, proterivača i naganjača i partije. To je taj ostatak, ulični ostatak, ostatak ljudi između betonizacije i mermerizacije, uništenja trgova i preimenovanja ulica, koje ipak, na nekom kraju krste oni koji su na njima uprkos krštavanju i pokrštavanju vladajućim interesima, umesto ideologijama. (Veoma je impresivna krilatica kojom se u Vojvodini „privlače“ glasači pa se kaže „ko je prepoznao ideju Vlade i njenog Premijera“, a ko nije „prepoznao isto“ i ko se ne seća Jogurt revolucije, nego je samo za tako šta čuo, e to će sada i da vidi, u praksi.) „Liceulice“ je lice svih onih koje nazivaju strancima, a to su oni koji su na ulicama, u javnom prostoru, idu u bioskop (preostali), na izložbe, u pozorišta (koja još uvek postoje), dakle „Liceulice“ su i medij, magazin spreman da se uhvati u koštac sa celokupnom našom stvarnošću koju već, a tek hoće, izazivaju građani sveta u premetu i pokretu – izbeglice. „Liceulice“ teško će prepoznati, na svoju golemu štetu, svi oni koji su se zabili po kućama sa svetlosnim štitom, sa psima koji trče vezani lancima iza ograde svojih gospodara, e ne bi li ih sačuvali od ulice, i od „Licelice“, to jeste od stvarnosti, koja nije virtuelna, nego stvarna mreža. I nije u kompjuteru, već je ispod prostora. Sećate se tako se zapravo izvodi promena, tako što se pogleda kroz prozor i vidi narod koji je već na ulicama. „Liceulice“ počelo je da izlazi 2010. i ulazi u svoju šestu godinu.

Čitanjem pomažemo sebi, i gledanjem pomažemo sebi, da budemo živi, ovo pedagoško i prosvetno načelo, dakle, u stilu „Liceulice“, ne edukativno, nego obrazovno, ili edukativno koje je stvarno i zaista obrazovno, deo je sistema međunarodne mreže uličnih novina, to je ono „Zdravo“, a ne „Alo“.

Način na koji pripadnici društvenih grupa koje „većina“ definiše kao „marginalne“, posve je poseban, i u tom činu je smisao poklona, bez pompe, bez naplate, bez pokazivanja i prikazivanja, bez spočitavanja i naglašavanja. Jednostavno, ljudski, direktno i efektno, slobodno. Čitav taj proces, ulični, javni, a ne privatni, zalaganje je za slobodu i ljudskost, čin je protiv straha, zatvaranja, apatije, nepokretnosti, egoizma, pljačke, odljuđenja. „Liceulice“ je magazin uljuđenja.

„Kada ne bismo živeli baš u ovom trenutku, na ovoj Planeti, kakva je danas, u ovom blokovskom, nasilnom, militarizovanom, rasističkom, nacionalističkom svetu u kome nema opstanka, nama, narodima Jugoslavije, van Jugoslavije, van jugoslovenstva – i nikakva nas republička državnost neće i ne može spasiti – ja bih se možda, internacionalistički dosledno, proglasio „građaninom sveta“, to jeste Utopije. Ovako, Jugoslavija mi izgleda, i još dugo će to biti, jedina naša minimalna i maksimalna u isti mah, neizbežna i neizbežno relativna stvar“ (Marko Ristić, „Za Jugoslaviju“, tekst sa naslovne strane „Liceulice“, broj 29/godine 2016/cena 150 dinara/Polovinu dobija prodavac. Pola drugom daje, i tako se hrane. Tekst Marka Ristića obrađen je u spirali na naslovnoj strani, bela slova na crvenoj traci (KURS, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović), Uredništvo, kao da je saslušalo Jovana Ćirilova, koji je uporno molio da se u pozorišnim programima ne prave likovni „eksperimenti“, jer tekst mora da se čita u mraku, uredno je na poleđini naslovnice odštampalo Ristićev tekst crno na belo.

Tako da se i u najvećem, reklo bi se „najgušćem“ mraku da pročitati, a unutar Liceulice proces obrazovanja se nastavlja, tekstovi, tekstovi o Jugoslaviji i njenim tvorevinama, i to ne kao o „bivšoj Jugoslaviji“, ili „prostorima nekadašnje zajedničke zemlje“ ili „nekadašnjoj Jugoslaviji“, već o državi Jugoslaviji.

Na ulici pronađite, ili neka vas pronađe, ponašajte se tako da se međusobno pronađete, sa prodavcem iz međunarodne mreže uličnih prodavaca, i čitajte, da pomognete sebi, „Liceulice“, ne samo broj magazina o Jugoslaviji, sve sami vrsni autori, već i stare brojeve koji su veoma, veoma novi, i iščekujte one koji će tek doći.