Ljubav ne prestaje

Dakle, „post scriptum“ je u jednoj ozvučenoj kocki, između dva projekciona tila kojim neubičajeno precizno i čitljivo putuju reči: „Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju“; govori Danilo Kiš.

Unutar kocke su karakteri, junaci, dok audio narativ čitavog zbivanja čini čitanje „Enciklopedija mrtvih“ (na srpskohrvatskom, hebrejskom i mađarskom).

Naslov predstave „Post sriptum“ obrazložen je Batajevom izrekom „“Moja ljubav gleda na smrt kao prozor na dvorište.“ Te bi zapravo čitava scena bila dvorištem u kome će se odvijati odnos oca i sina, Edvarda i Andija („Rani jadi“) Sama. I uzajamno večno traženje, priziv i odaziv. Dok vozovi i reči putuju, Kiš je govorio kako kroz Krležine rečenice duva vetar, te taj zajednički vetar kao da nosi miris karbola iz tih istih vozova koji su bili i putovanje, a i odlazak u definitivni kraj. Tamo iza žice, ili ispod leda.

Ima mnogo bola , i suočenja u „Post scriptumu“ Varje Đukic, baš kao u detinjstvu, ili u literaturi (detinjstvo), a time i mnogo lepog koje nekako treba podneti , kao i bol. (Ako se može.) Zato kraj predstave čine fotografije Danila Kiša.

Kao i čudesan prizor, u boji, (predstava je „crno bela“, kao i film „Peščanik“ Sabolča Tolnaia, a cvet crven, Reljićeva slika na zidu u stanu Miočinović-Kiš) Boke Kotorske, čini mi se sa Trojice, to je tačka u kojoj serpentine silaze do Kotora, modra Boka i siva stena, kamen i more. To zapravo otac gleda dole, ili svi mi, gledaoci predstave gore, u nebo. Retko ko danas silazi ili se penje tim serpentinama, neki izludeli turista, ili oni koji ih iz detinjstva pamte, ko bi se tuda verao sem onih koji bi da budu „ravnosuštni“. Ili bi da biraju između konja i džipa. Pa da im kotorski zaliv nestaje i ukazuje se kao sve ili ništa. Kad inače mogu sa tivatskog aerodroma kroz tunel, u Kotor. Kraće je i lakše. Korisnije i brže.

Od kada je gradonačelnik Mugoša, ima tome izvesno vreme, po Podgorici zasadio palme, grad je počeo da se mediteranizira. Ali, ne samo zbog palmi, već i zato što je Podgorica sišla na more. Idući iz hotela Crna Gora prema Crnogorskom narodnom pozorištu ulicom sa kedrovima, liči taj put na aveniju, prostorom i razmakom, parkom sa druge strane (razmaknutost čvrste gradnje tekovina je nekadašnjeg modernizma, koga još uvek nije „okupirala“ tranziciona postmoderna), oseća se, tamo, iza, more, pogotovo iz restorana „Sempre“, koji kao da je na keju. Ili na rivi.

Ujutro, posle predstave, sedim napolju ispred hotela, u bašti pod stubovima, kamenim, ti stubovi i hotel „Crna Gora“ nekako su vremenom, sve sa ljubičastim glicinijama u leto, postali nekom vrstom spomenika kulture. Pa neće valjda. To neće, ali gde je bašta bila desno, (šta se sve u toj bašti nije zbivalo što bi se u pesme upevalo), e tu će da bude „Hajat“ ili „Seraton“, od muke baš nisam upamtila, možda će se i bazen pojaviti. No, tu baštu, levo, kažu, niko neće „ni taći“.

Valjda zato da bi onim dvorištem iz predstave „Post scriptum“ bila, ili tim svetom između dva projekciona platna, u kome se ljudi sreću i razilaze onako kako im sudbine, životi, karakteri i istorija nalazu, po izboru i po nužnosti. I zauzimaju svoje mesto u „Enciklopediji mrtvih“ od Danila Kiša, po rasporedu i voznom redu koji je sačuvao otac Eduard Sam.