Magična krpa

Jeste, u to vreme, kao oblik mogućnosti zarade javila se preprodaja retke i posebne krpe, preko veze, krpe koja briše sve. Veoma anticipirajuće, prodavali su je razni, a između ostalog i jedna operska pevačica, ne bi li preživela svoju umetnost.

Događaj se sastojao u tome što je na televiziji tekao odlomak iz filma „Krik iz groba“, sve o Srebrenici, a publika je, uz Šekspirovog „Magbeta“, bila pozivana. Lejdi u izvedbi Sonje Vukićević pozivala je publiku da magičnom krpom „opere krvave mrlje“, da opere ruke.

Danas u novinama čitam kako je zrenjaninska fabrika „Luksol“ otpočela sa proizvodnjim sapuna „maršal“, sapuna koji je voleo u prao se njime Josip Broz Tito.

Kao što vidite Tito je svuda, i ne samo na dan 25. maja, nekadašnji Dan mladosti. Jer poraz stvarnosti neminovno rekonstruiše i rekapitulira nekadašnje prakse. Kao primerne, ili kao nostalgične. Kao nostalgične javljaju se u obliku primerenom turizmu, prodaji i ikoničnom prizivu osećanja bolje prošlosti.

U čitavoj jednoj zemlji, sada regionu, pa još i Istočnog Balkana, koji se pretače u turističke razglednice i poziv na upotrebu. Čitava nekadašnja zemlja, posebno tamo gde su ljudi veštiji, a imaju šta i da pokažu, pretvara se u razglednicu i turistički objekt.

Koji priziva politički subjekt koji se teško konstituiše kao autentični, te ponovo reciklira ili, pak, svim sredstvima nastoji da demantuje onaj nekadašnji. Da ga ikonično rekreira ili ritualno obnovi sa Josipom Brozom Titom na čelu, ili da ga demantuje, u celosti, sa iskopavanjem jama, e ne bi li se na taj način legitimisala stvarnost.

E, pa dobro nam došao sapun „maršal“. Možda će on pomoći i pranju čitave one radničke sudbine u istom Zrenjaninu, novom rodnom mestu novog starog sapuna.

To sve zvuči gotovo genijalno. Zato što je tako tačno.

Kupite sapun „maršal“, kupimo sapun „maršal“, i operimo lica, možda i obraz.

Pa o tome se sve vreme radi, o obrazu. Koji se jadan iskrivio u neku kukastu organizaciju. I to sve u stvarnosti u kojoj nije ništa tačno, i u kojoj, čitav jedan narod, jedno stanovništvo, ljudi, žene, deca i muškarci, za koje kažu „obični ljudi“, za sve njih, traže uporište, tumaraju, pokušavaju da se za nešto uhvate, stabilizuju, ukotve svoje živote, živote i smrti svojih predaka, te buduće živote svoje dece.

Gotovo je neverovatno da ljudi mogu da imaju takva iskustva u svojoj neposrednoj prošlosti kakva mi imamo, a da, opet, ništa iz svega toga ne nauče.

Toliko toga može da se vidi, i toliko toga može da se pročita, ali, istovremeno, zašto osvedočeno skorašnje porazne prakse, ne mogu da se ne ponavljaju, baš isto tako kao što je uviđanje neophodnog tako teško i tako sporo. Pobuniše se ljudi, naši, u Parizu, a u povodu antisrpskog objavljivanja, baš sada, Radoja Domanovića na francuski jezik.

Uvek je ovde „baš sada“ i zašto „baš sada“, „i da li baš u ovom trenutku“, „i zašto baš u ovom trenutku“, jer teoriji zavere nikad kraja, kao ni pitanju „ko stoji iza toga“.

Niko ne stoji, nikog nema, samo vetar duva i Godo neće doći. Sami smo, mnogi više nego što mislimo, pa čak i mnogo više nego što Crkva misli.

Kako su samo urlali na nas, „izdajničku grupu“, kada smo davne 1993. imali šta da kažemo o zločinačkom režimu Slobodana Miloševića. „Antisrbi“, kao da postoje „antifrancuzi“. Teško smo ga tada nadrljavali, ali, eto te iste priče iz „Fnaka“, toliko godina iza nas, i evo te priče ponovo, tada je Nušić bio, po Večernjim novostima izdajnik, danas je to Radoje Domanović. I cela ta priča dolazi od onih koji ni prstom nisu mrdnuli ni tada ni sada, a u međuvremenu su se okoristili tom ogavnom pričom više nego iko u istoriji.

Pri tome, naravno, ne mislim na one nesretnike koji ovde ili tamo, u Parizu, stradaju od stigme krivaca za sve, već na ove ovde koji i dalje gaje, preko svih sredstava, od diplomatskih do debeovskih, najniže nagone, najstrašnije izvinjavajuće zablude, u nemoći i neznanju da reše bilo koji zadatak koji zadaje istorija, stvarnost, vreme, prostor i čas.

Kakva je to sramota. Godinama klimati glavom i govoriti „argumente sitne dečice“, a onda se obarati na svedoke sopstvenih svinjarija, kada dođeš na vlast, jer si ćutao, i tada, a ćutiš i sada. I uvek napadaš samo slabije, radiš, „odrađuješ“, tako da ti se ništa ne dogodi.

Pa kada već „magična krpa“ nije pomogla, možda će to moći sapun „maršal“, baš iz Zrenjanina. Kao što vidite, ta se narodna volja ne reguliše izrekom „Zašto bas sada“.

Zato.