Magla izlazi na scenu

Bilo je to ovako, u jednoj i čini mi se jedinoj iranskoj predstavi prikazanoj na Bitefu sedamdesetih (izvinjavam se, Jovan Ćirilov se ne javlja, te ne mogu da proverim kada je to tačno bilo i naslov, uopšte teško je išta proveriti u vezi sa Bitefom kada on nije dostupan, jedan od onih koji se seća), a čini mi se da se to poklapalo i sa posetom Reze Pahlavija Beogradu, Homeini se pojavio u Iranu, i te kako i dakako nakon Šahovog obaranja, publika je gledala kako glumci izlaze na scenu sred neke crvenkaste zemlje i prašine i kažu: „Magla izlazi na scenu“, a potom „Magla izlazi sa scene“, pa onda opet i nanovo, trajalo je to dva puta po četrdeset i pet minuta, „Magla izlazi na scenu“, „Magla izlazi sa scene“.

A onda, u finalu, svi su se okupili (ne oko projekta, već oko ideje) i rekli da je sada krajnje vreme da nešto počnu na sceni i da rade, i završili su sa „Magla izlazi na scenu“ i „Magla izlazi sa scene“.

Bila je to jedna od najboljih predstava o cenzuri, to su hteli da kažu.

„Skeletni ostaci koji su u ponedeljak pronađeni na obali Bosne u Doboju nisu žrtve poplava, već potiču iz ranijeg perioda; Sava donela kosti do Sremske Mitrovice. Za sada je preuranjeno govoriti o broju tijela čiji su ostaci pronađeni kod Doboja. Ono što mi znamo da je u neposrednoj blizini ovog mjesta 1992. godine došlo do likvidacije 16 Bošnjaka u naselju Jablanica i u ovih proteklih dvadeset godina pokazalo se da su tijela završila u rijeci Bosni“, kazao je Amor Mašović, direktor instituta za traženje nestalih BiH za novinsku agenciju Patria (NAP).

„Magla izlazi na scenu“.

„Skeletni ostaci koji su u ponedeljak pronađeni na obali rijeke Bosne u Doboju nisu žrtve poplave, već potječu iz ranijih perioda“, potvrdila je za agenciju Fena Ljerka Stanimirović, glasnogovornica Centra za bezbjednost, Doboj.

„Ova situacija sada sa poplavom je otkrila kosti i to pokazuje da smo imali vjerodostojnije informacije. Na tom lokalitetu je bilo smetilište, vjerovatno je došlo do obrušavanja dijela obale i pojavila su se tijela. Sada čekamo da izađemo na teren“, kazao je Mašović iz NAP-a.

„Magla izlazi na scenu.“

A i baš da vam kažem zašto navodim ove citate i činjenice, ne bi mnogo pomoglo, jer ko je shvatio – shvatio je, a ko je jamio – jamio je, a ko ne shvata ništa i kome je magla za navek izašla na scenu, njemu je svejedno i samo čeka da se reši trenutne bede, baš kao i što svi preživljavamo. A eto u Gardijanu piše kako je bolest, društvena izašla na videlo tokom poplave, a vi ne znate da li je to zbilja objavljeno, i da li je to u „Gardijanu“, i da li je i to plod neke zavere, i ko i kakav stoji iza njega, i ko je to stavio na društvene mreže, te će tako postati svejedno sve što se „dogodilo“ i citiraće se samo kako je u proteklim časovima poplave, ministar za vanredne situacije rekao da nije imao kola ili kabinet, ili šta li, i kako on naziva bager ili bilo kakvu drugu mašinu, i biće smešno, baš kao što će i drugi ministar za infrastrukturu ostati poznat po druženju i pevanju sa pevačicom, dok će svaki putnik i ubožnik biti svedokom užasavajućeg stanja naše infrastrukture, zatečene poplavom, i što će divlja gradnja biti uzrokom i nemanja vode u gradovima Srbije, a onda davljenjem u istoj.

Ne kažem, bez obzira na dejstvo magle, da poplava nije elementarna pojava.

„Ovogodišnju katastrofu Srbija nije mogla da spreči. Ali da je država uradila svoj posao kada je trebalo, njena razornost na bujičnim vodotokovima bila bi daleko manja“, tvrdi u razgovoru za „Politiku“ dr Ratko Ristić, redovni profesor, prodekan za naučnoistraživački rad Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Po njemu od početka ovog veka Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede ne čini ono što mora, a što su i te kako znali svako u svoje vreme: i Marija Terezija i Josip Broz Tito kada su pravili kanale po Vojvodini i Srbiji, koje mi danas ne umemo i nećemo da pročistimo. Profesor nadalje govori i o otpuštenim šumarima, i o krađi peska i šljunka iz reka, te uništavanju rečnih tokova, i o ljudima spremnim da konačno rade taj toliko najavljivani „svoj posao“, i koji to znaju i na Šumarskom fakultetu, a koji odlaze u svet jer ne mogu ovde da se zaposle, a zaposleni su svi godinama i sada po partijskim linijama, dodajem, tako da je katastrofa i posledica slogana i mišljenja i delanja po principu „svaka vlada deli svoj plen“.

Zato „baba Stana“ u neverovatnom nastupu na društvenim mrežama opisuje gotovo šagalovski kako je sa drveta na kome je provela dva dana videla rogove od krava koje su nestajale u vodi, a onda je u svome seniku videla kako šarani skaču po balama sena, taj opis je za katedralu (Šagalov vitraž u Katedrali u Remsu), i rekla je „Mi robovi iz vode“.

Svima je jasno, partijsko zapošljavanje, korupcija, feudalne vlasti u „lokalnoj zajednici“, izvlačenje koristi iz zemlje koje su se dograbili, nestručnost, alkoholizam, terevenke, budalaštine, satovi – jebeni roleksi, i slepilo klasno, rasno, intelektualno, mentalno, svakojako, zato se i odgovara da „Magle koja izlazi na scenu nema“, jer oni koji su na vlasti je i ne vide. Ili se to čini, piše, da bi se njima dodvoravalo, dobrovoljni dželati. A sam vrh za to ne zna niti je tražio. Jer Staljin svakako nije znao da sam baš ja u Gulagu, jer da je to znao, on bi svakako to sprečio.

Građani, ljudi, narod nemaju poverenja u državu i zato je moguće širenje i dezinformacija, jer na osnovu onoga što su do sada videli, i doživeli u sopstvenim životima, to da se odseče pola šume, ako onaj koji ima moć hoće tu da zida vikendicu, ili da se saobraćaj može promeniti, ako moćnik neće da mu prolazi ispod prozora, ili rat za teritorije pretvoren u rat za plac sopstveni, dakle na osnovu činjenica i viđenog, a što je u sukobu sa onim što im se govori da oni treba da vide. Tu je punktum – kontra punktum cenzure i autocenzure. Izostanak stvarnosti.

A vlast, bez države, razgrađene, uključujući i brane i odbrane, vlada impostacijom svojom u dogovorenoj medijskoj javnosti, i njome, bez javnosti, zapravo. U tome su razlike između „zvaničnog“ i „nezvaničnog“, vlasti, sile, i države kao vladavine naroda kroz institucije. U njihovim različitim stvarnostima.

I, krug je zatvoren, od devedesetih do dana današnjeg, sa istim onima koji su se nalazili na njegovom početku. Živela gospođa Stana, to je prava gospođa. Na drvetu, po sred vode. Mutne.

Pa, narod je zapravo stalno u zbegu. On se stalno pregrupiše, sa Kosova u Obrenovac, iz hotela Slavija u Krnjaču, iz Kombank arene nazad u Obrenovac. „Ja sam treća generacija Obrenovčana, a stradali su mi kuća, automobil, lokal… Ovo je potpuna neorganizacija. Sve ono što pričaju na televiziji nema veze sa stvarnošću.“ Veli ogorčeno Bojan Dimitrić (vesti onlajn).

Sada me ujedaju komarci. Jesu li komarci ili nisu. Je li posuto ili nije. Da li ti komarci imaju neku posebnu nameru, konačno da li oni postoje ili ne, da li me to nešto drugo ujeda. Da pogledam u novinama, ili na društvenim mrežama. Ali, nešto me zaista ujeda.

„Magla izlazi na scenu.“ „Magla odlazi sa scene.“ (Javio se Jovan Ćirilov. Atelje 212. 17. i 18. septembar 1970, Kargahe Namayeche /Teheran, Iran/ Abas Nalbandijan „Savremeno, duboko i značajno istraživanje fosila 25. geološke ere, 14, 20, ali nije važno koje“.)