Marko i Savo

Izjave, predsednik u poseti, garancije da će se počinioci pronaći, a zločin biti kažnjen.

Šta se sve dogodilo od ubistva Dade Vujasinović.

U kom to kontekstu i sledstveno istorijatu „nepoznatih počinilaca“ mi to zapravo govorimo o upadu „nepoznatih počinilaca“ u stan Marka Karadžića.

U kom to kontekstu „nepoznati počinioci“ upadaju u stan Marka Karadžića, državnog sekretara u Ministarstvu za ljudska i maninjska prava.

Šta se sve nasilno dogodilo u godini koja je za nama, pa sigurno da je nasilje dominantni „događaj“ protekle godine. Erupcije nasilja, sve do ubistva nesrećnog Tatona, te konstatacije kontinuiteta nasilja od devedesetih do dana današnjeg, i to od strane predsednika ove države. Je li tako, jeste, došli, videli, položili cveće i otišli.

Do dramatičnih pretnji Brankici Stanković, do javnog očitovanja kauzaliteta nasilja, od verbalnog do fizičkog, i do evidentnog nesprečavanja nasilja od strane odgovornih, u društvu, državi i sportu.

Pa onda hajde opet da se vratimo, ili vrtimo ukrug. Nije li to upravo ono što se kaže u odluci Međunarodnog suda u Hagu, dakle, da je odgovornost i u nesprečavanju genocida.

I šta ćemo sad, da kažemo da to nema nikakve veze jedno sa drugim, moguće, jer koliko vidim, po štampi i po javnim skupovima ovih dana, a naročito po jednom javnom skupu, možete sedeti u predsedništvu takvog skupa, ili ponovo „na čelu“ tima, kluba, sportske organizacije, upravnom odboru javnog servisa, sve sa uverenjem da je možda Bris Taton koješta radio po Beogradu, budući da je u njemu duže boravio, te je samim tim odgovoran za sopstvenu smrt, ili je izazvao sopstveno ubistvo.

Neke druge nacionalnosti je, pa ko joj je kriv što je silovana. More, kurva.

I dok je na jednoj televiziji, i u jednom intervjuu Jugoslava Ćosića jasno o čemu se zapravo radi, drugi mediji će se odmah potruditi da afirmišu lik i delo onoga koji izriče da je prirodno, moralno i pravno boravkom u jednom gradu, i „ko zna kakvim radnjama“, izazvati sopstvenu smrt.

No, dobro, hajedmo i ovako. Zlatna je deviza „neka svako radi svoj posao“, to je šifra i zakletva.

Neću sada da ulazim u istorijske konotacije takve izrike koja postaje već mehanička, kada je o jednom načinu mišljenja i delanja reč.

Ali, hajde ipak da kažem da su mnogi stajali iza staklenog zida, a naročito jedan, u Jerusalemu, i ponavljali da su samo radili svoj posao ili „samo izvršavali naređenja“.

Ali, hajde da uzmemo tu izriku kao operativnu, aktivističku, mobilišuću kakvom je naše vlasti smatraju, dakle, u njihovom novom kontekstu, ili vrednosnom sistemu, kako god hoćete.

Pa šta drugo radi Marko Karadžić nego svoj posao, i to u interesu građana, društva i države.

Napad na njega je napad na onoga koji radi svoj posao. Štiti manjinska i ljudska prava, to mu piše u opisu radnog mesta. Može li jedan državni službenik da radi svoj posao, ili je upad „nepoznatih počinilaca“ jasna izrika da ne može. Ko će se posle Marka Karadžića usuđivati da u državi radi svoj posao. Ili, Marko Karadžić može da „radi svoj posao“ u neku svoju korist, ali je nedopustivo da se bavi poslom u interesu građana ove zemlje. Pogotovu onih koji nisu subordinirani. I još pri tome da bude državni službenik.

Kakav je smisao neizbora Save Miloševića za predsednika upravnog odbora fudbalskog kluba „Partizan“.

Mlad, lep, talentovan, dobar igrač, pametan, hoće nešto da učini u cilju sporta i opšteg dobra. Zamislite, hoće čovek, takav kakav je, da se angažuje da bude bolje i pravednije, da sport bude sport, a zdravlje i sport deo zdravog društva. I takmičenja po daru i zalaganju, a ne po jebenim parama i hijerarhiji neke druge moći. Jer i te pare su rezultat neke proizvodnje, pa i u fudbalu.

Jedan glas, zašto uvek i samo jedan glas za ono što je valjano i vredno.

I sada se hoće da mladi ljudi budu mobilni, da ne odlaze, da ne spavaju i preko podna, da ne sede u kafićima i da ne čekaju, Godoa.

Ne, sistem umreženih odnosa želi „Duleta lavljeg srca“, kako piše jedan nedeljni magazin za primer, nikako Savu Miloševića, i nikako Marka Karadžića. Nikako one koji su u stanju i u smelosti da ozbiljno obavljaju posao u opštem interesu.

I zato će „nepoznati počinioci“ ostati i dalje nepoznati, prosto tako što šljam neće da ima imena, što ima samo nadimke, baš kao i izvršioci ubistava Ćuruvije, Stambolića i Đinđića, šljam ima samo nadimke, smrtonosne, i tako će i biti, to je trend i brend, i biće sve tako dok jednom, kada se popljačka i uništi sve, ne bude jasno da niste oslobođeni odgovornosti, bilo kakve, od odgovornosti za genocid, do odgovornosti za navijače, do odgovornosti za drogiranu decu, za nemanje dece, dok se ne shvati da niste oslobođeni, makar vize bile ukinute, odgovornosti da ste zločin mogli sprečiti, a niste.

Šta ima gore od toga kada vam „nepoznati počinioci“ upadnu u stan, u sobu, zna se šta je gore, pa to se ponavlja na medijima, šta su vam učinili, ništa, treba da budete mrtvi da bi oni „učinili nešto“, a potom tako šta i bude i dokazano, pod pretpostavkom „prezumpcije nevinosti“. Koja ne važi za Tatona, nego samo za ljude sa nadimcima, a tek za njihove nalogodavce.

Marko i Savo, kakva lepa imena, ovoga naroda, građana ove zemlje.