Meteorska kiša

Sada se oni koji su između osamdeset i sedme i dve hiljadite, za svega trinaest godina svoje vladavine, uspeli da unište celokupnu prošlost, koji su, kako bi to rekao Vehovenski u „Zlim dusima“, srušili sve, javljaju da nastave „svoj posao“. Pri tome, oni lažu, namerno ili nenamerno, lažu da brinu o prošlosti, oni samo ne mogu da zaštite svoju sadašnjost.

Zahtevi za smenu ministra kulture potiču iz potpuno drugog ugla, od onog koji bi bio, sa stanovišta i sadašnjosti i prošlosti, onaj iz koga bi se moglo ozbiljno razgovarati o stanju nacionalnih institucija kulture, o njihovoj prošlosti i o njihovoj stvarnosti. Tako će ovaj zahtev doneti još jednu zabludu i još jednu nemoć da se u ovoj državi rekonstruišu, osavremene i opreme za budućnost nacionalne institucije kulture. Da se, jednom, otvori rasprava kako i na koji način, sa kojim brojem „radnih mesta“ i sa kakvom politikom sećanja, institucije kulture mogu da se preispitaju, te osnaže, za dvadest i prvi vek.

Ovo se, naravno, ne odnosi samo na sadašnje Ministarstvo kulture, već i na prethodna ministarstva, kao, uostalom, i institucije kulture, budući da su procesi u prosveti i kulturi dugog trajanja, i da je kritička i samorefleksivna svest nad tim procesima osnova njihove budućnosti.

Ono što nisu i što ne shvataju demokrate, toga su se dočepali radikali, reformisani ili nereformisani. A to je da se svaka hegemonija ostvaruje preko kulturne hegemonije.

Tako da dužim demokrate za rast radikalske žudnje za preuzimanje kulturne hegemonije.

Preko koje se vrši politizacija, s obzirom na to da je depolitizovanost kulture, „neka cveta hiljadu cvetova“, ili, stavljanje estetike izvan pravde i morala, izvan politike, izvan političnosti, suodgovorna za stvaranje otvorenog polja za arbitražu u daljoj devastaciji prošlosti i sadašnjosti.

Čim je Vladan Batić u Skupštini, prilikom stavljanja na dnevni red Zakona u kulturi, rekao da ministar govori krležijanskim jezikom i da mu treba prevod, što su ponovili i drugi, bilo je jasno u kom pravcu stvari idu. Jer, bar da je taj jezik krležijanski.

Pa umesto da se Ministarstvo pita otkud i zašto organizacije poput „Obraza“ ili „Dveri“ na Beogradskom univerzitetu i ko to plaća, sada se postavlja pitanje zašto je „Kvirija“ pomagana od strane Ministarstva kulture.

I to je proces koji odavno traje i koji stvara kontekst, a kontekst je taj koji teško da je čitljiv, opet namerno ili nenamerno, od strane „političkih elita“.

Onda, umesto da se odnos sekularne države i Crkve razmatra pažljivo, i umesto da sekularna država uspostavlja vrednosti, demokratske partije su prepustile Crkvi „duhovni život“ kao zamenu za svoju sopstvenu kulturnu nemoć. Pa je tako pitanje izložbe „Meteorska kiša“ Živka Grozdanića „incident“, umesto da postane predmet javne debate kao što je to bila Katalanova izložba u Poljskoj, što je, naravno, i ideja samog Grozdanića kada radi repliku na ovaj umetnički i kulturni događaj, u kontekstu Poljske u središtu zbivanja je bio papa Vojtila, a ovde, u ovom kontekstu, patrijarh Pavle, „događaj“ se zbio ne u MSU-u, već u CZKD-u i to u vreme prethodnog ministarstva, sa kataloškim tekstom istoričara umetnosti Branka Dimitrijevića. Ozbiljna rasprava o ovom događaju, sem „kvalifikacija“, mogla je, recimo, otvoriti upozoravajuća pitanja o odnosu države i Crkve, čije bi „stavljanje na dnevni red onemogućilo sadašnji pokušaj radikalskog preuzimanja „kulturne politike“. „U ime Hilandara.“

Nikada niko nije postavio pitanje kako je, po dolasku Miloševićevih ljudi na čelo Muzeja savremene umetnosti moglo doći do ideje da se iz fundusa odstrane dela „drugih“ umetnika, hrvatskih i slovenačkih. Danas opozicija traži smenu ministra zbog zaštite Branka Dimitrijevića, istoričara umetnosti i pomoćnika ministra.

Zato što mu žena, Branislava Anđelkovića, jeste direktor Muzeja. Koje su i kakve su sve druge nečije žene, to nema veze.

Pored Hilandara, Muzej savremene umetnosti je drugi toponim kulture ovoga naroda.

Vera Horvat Pintaric i Suzan Bak Mors pišu o tome kako je propast konceptualnih umetnika na konkursima za Palatu rada, ili Palatu Sovjeta, značio uspostavljanje staljinističke diktature.

Napad opozicije na sadašnji Muzej savremene umetnosti, sa nizom neistina, i nedopustivih tračeva, znači upravo to. Najavu diktature preko kulturne hegemonije.

„Pravi“, „prevedeni“ Lenjin arhitekte Borisa Jofana na vrhu Palate u Moskvi, konkurs iz 1931, znači pobedu Staljinove totalitarne države nad internacionalnim modernizmom. I to je suština, sve ostalo su budalaštine.